Гледишта

analizu da li poreska progresija odgovara našem društveno-ekonomskom sistemu i kakva se dejstva od nje mogu očekivati ne zauzimajući određen stav prema tom pitanju. Naše je mišljenje da izvesna progresija već postoji (porez na lični dohodak građana) i da ona ima svoje puno ekonomsko opravdanje, pa je verovatno da bi njeno usavršavanje i uvođenje i u drugim poreskim oblicima moglo biti pozitivno ocenjeno, sa čime se slaže i dr Ksente Bogoev. Po obuhvatnosti, analizi i dubini poznavanja teorijskih i praktičnih problema fiskalne politike, i kod'nas i u svetu, posebno se u ovoj grupi izdvaja referat prof. Ksente Bogoeva, koji je objavljen u „Ekonomistu”, br. I—2/67. godine. Dr Bogoev, pre svega, upozorava na anomaliju da se država finansira zaduživanjem kod centralne banke, jer smanjenje kupovne snage novca, izazvano na takav način, deluje kao neka vrsta nepravilnog poreza na svakog pritežavaoca novca (a poglavito na one slabije prira. M.V.). Očuvanje stabilnog nivoa cena on smatra značajnim preduslovom za normalno funkcionisanje privrede. Navodeći konkretne fiskalne mere posebno u vreme depresije, a posebno kada je u pitanju borba protiv inflacije (tzv. anticiklična budžetska politika), i postojanje takozvanih „ugrađenih stabilizatora" koji automatski dejstvuju anticiklično, prof. Bogoev podvlači da je naša fiskalna politika bila do sada lišena takvih ciljeva, budući da je gotovo isključivo bila orijentisana na pokriće budžetskih rashoda i davanje slobode nižim budžetima. Naprotiv, dovodeći u zavisnost naše budžetske prihode od visine ličnih dohodaka povezali smo time i sve ostale prihode (za socijalno osiguranje, za stambenu izgradnju, prihode svih budžeta i fondova) koji rastu paralelno sa ličnim dohocima, ne samo iz proizvodnje već i iz prometa i usluga, i time pojačavaju inflacioni pritisak umesto da ga üblažavaju. Pošto je detaljno analizirao sve naše važnije finansijske mere od 1965. usmerene na stabilizaciju privrede, a predviđene rezolucijama, godišnjim društvenim planovima i srednjoročnim društvenim planom razvoja do 1970. godine, ocenivši ih u načelu kao umesne, on se zalaže za izvesne dodatne mere, a poglavito za elastičniju fiskalnu i raonetarnu politiku, smatrajući da naš današnji fiskalni sistem za sada nije u mogućnosti da stavi u akciju mere stabilizacionog dejstva, bilo antiinflacionog ili antideflacionog karaktera. On o tome kaže; „Poznato je da svaka stabilizaciona politika mora da zadovolji dva bitna zahteva: ona mora da izazove potrebne kvalitativne efekte, što znači da neutrališe kretanja koja remete ravnotežu ili da uništava same faktore poremećaja, a zatim njihovo kvantitativno dejstvo (npr., kvantitativno ograničiti emisiju novca prim. M.V.) mora da bude dovoljno da

211

KREDITNA POLITIKA I STABILNOST PRIVREDE