Гледишта

se preovladaju snage poremećaja. Za aktuelne fiskalne mere u našoj zemlji to se ni u kom slučaju ne može reći. One su se uglavnom ograničile na eliminisanje deficitnog finansiranja investicione, lične i opšte potrošnje (uz izvestan izuzetak za federaciju) i jače naglašavanje klasičnog načela štednje u oblasti neprivredne potrošnje." Da bi to dokazao, on naš fiskalni sistem podvrgava detaljnijoj analizi sa tri aspekta; sisterna prihoda, sistema rashoda i budžetske politike. Glavni nedostatak sisterna prihoda je u već pomenutom automatskom porastu svih društvenih prihoda paralelno sa porastom ličnih dohodaka, što je nedopustivo jer takav porast izaziva ekspanziju opšte potrošnje, odnosno povećanje volumena agregatne tražnje u uslovima već postojeće prenapregnutosti u odnosima ponude i tražnje. Ovde se nameće potreba primene poreske progresije, čiji je smisao da oduzme u korist zajednice više nego što to može da se postigne proporcionalnim oporezivanjem. Razume se da progresija može imati i negativna dejstva na štednju građana i akumulaciju radnih organizacija pa je, ističe referent, potrebno da se brižljivo odmere svi ti efekti. On takođe smatra da se od poreza na promet ne može očekivati neki značajniji stabilizacioni efekat jer on dejstvuje neposredno na porast cena sem u slučaju ako bi se odgovarajućim merama uspeo da spreči porast ličnih dohodaka. I u analizi sistema rashoda dr Bogoev đolazi do zaključka da ni politika rashoda nije dovoljno fleksibilna zbog naše decentralizacije budžeta koja ne pruža dovoljnu mogućnost adaptacije za sprovođenje konjunkturne politike i stabilizacionih ciljeva. Instrumentarijum takve politike, takozvani transferni rashodi (socijalno osiguranje, pomoć nezaposlenima, subvencije i regresi, dotacije i drugo) nisu još dovoljno uklopljeni u našu globalnu ekonomsku politiku, kao ni javni radovi, čija primena kod nas nije dovoljno proučena. Najzad, ni naša budžetska politika, po njegovom raišljenju, nije postala aktivan faktor stabilizacione politike jer se još drži zastarelog principa budžetske ravnoteže, izbegavajući budžetske suficite ili deficite, bez kojih je nemoguće voditi ispravnu anticikličnu politiku. Razlog je i u tome što se kod nas, pored budžeta javlja veći broj samostalnih i samoupravnih fondova (fond za socijalno osiguranje, fondovi za finansiranje obrazovanja, fond zajedničkih rezervi i mnogi drugi fakultativni fondovi) koji ometaju jedinstvo sredstava i akcije u anticikličnom pravcu. Na kraju, dr Bogoev napominje da se kod nas još vrlo malo koriste unutrašnji zajmovi u stabilizacione svrhe i predviđa da će se njihova upotreba sa porastoro nacionalnog dohotka i štednje übuduće znatno proširiti.

212

DR MILOS VUCKOVIC