Гледишта

da individuuma, jer bez čoveka nema nikakve istorije. Sloboda je, prema Hegelu, bitak samoga kod samoga sebe, tj. čovekova mogućnost da bude on säm ili sopstvo. Problem koji je postavila francuska revolucija je pronalaženje takvog pravnog poretka koji će čoveku omogućiti da bude bitak kod samoga sebe. Da ona taj problem nije uspela da reši, pokazuje doba jakobinskog terora; ali Hegel zbog te nesposobnosti revolucije da dovede društvo do političke stabilnosti nije prestajao da je odobrava. Pokušaj restauraoije objašnjavao je u svetlosti činjenice da revolucija nije uspela da ostvari ono za čim je težila. Roman tičarska reakcija na takvo stanje stvari, koju najbolje izražava Novalis u svojoj raspravi „Hrišćanstvo ili Evropa” tražila je izlaz u predmodemorp svetu negirajuöi sadašnjost. Revolucija je, pak, negirala prošlost i tako, zajedno sa restauracijom, prekidala istorijski kontinuitet. Tako, prema Hegelu, piincip razvoja čini osnovnu crtu novoga vremena. Problem istorijskog diskontinuiteta, koji je takođe postavila francuska revolucija, ne može se rešiti tako što ćemo stati ili na stranu revolucije ili na stranu restauraoije. U torn „prelomu vremena”, studirajući konkretnu društvenu stvarnost novoga doba, Hegel je video znak rađanja modernog industry skog gradanskog društva. U kasnijem razdoblju svoga života on usmerava pain ju na Nemačku, što je determinirano njegovim uverenjem da „svetski duh” posle Napoleonovog pada u svome kretanju dospeva u Nemačku. Prema francuskoj revoluciji Hegel je, tvrdi Riter, uvek zauzimao stav odobravanja j Hegelova politička filozofija je, bez sumnje, revolucionarna. Ovo je ukratko prezentiran sadržaj Riterove teze. Kada se raspravlja o Hegelovo j revolucionarnosti, mora se stalno imati na umu veza koja postoji izmedu jedne političke teorije i Hegelove spekulativne filozofije. Filozofija, kao teorija vremena, nikako ne može izici iz okvira svoga vremena i upućena je na to

da razmišlja o značenju revcn lucionarnih zbivanja kao i značenju restaurativnih pokušaja. Stoga je kod Hegela tako snažno izražen smisao za realnost i činjenice pomešan sa mistifikatorskom tendencijom obogotvoravanja države kao pravog prebivališta umne supstanoije. Možda je on sasvim iskreno verovao da ta umna supstancija prebiva u Pruskoj, kada je izjavljivao da Pruska država savršeno odgovara inteligenciji, ali one koji žele da brane tezu o Hegelovoj permanentnoj revolucionamosti to ipak stavlja pred nepremostive teškoće. Da li je Hegel, tvrdeći tako nešto, pen stupao samo diplomatski ili je bio u to uveren teško je reći. Takve izjave se mogu protumačiti kao znak servünosti, ali to je površno tumačenje. Mnogo je važnije pitanje da li takvi stavovi stoje u protivrečnosti sa Osmium principima Hegelove filozofije. Mislim da su oni izraz ne osnovne i najdublje protivrečnosti Hegelove filozofije, protivreenosti između dijalektičke metode koja sve posmatra u nastajanju i nestajanju i sistema apsolutnog idealizma koji postavlja granicu tom kretanju. istorija ioi u penziju oko 1330. godine i sva se sadašnjost shvatiti kao postajuća postalost, na to su odgovorile decenije koje su sledile. Riterova knjiga u kojoj se zastupa teza o Hegelovoj permanentnoj revolucionarnosti može biti izvanredan podstrek za diskusiju o političkom aspektu Hege! ove filozofije. Značaj te teze utoliko je veći što i među marksistima ima niišljenja da je Hegelova filozofija u suštini konzervativna i apologetska. petar živadinović

498