Гледишта

JAGOŠ ĐURETIC

528

Apstrahujući manje ili veće nedoslednosti i nedovršenosti ovog sistema, jer one sa stanovišta ovih razmatranja nisu bitne, može se reći da je ovde neposredni nosilac izvršenja političkih zadataka proleterske vlasti upravo proletarijat, odnosno društveni sloj neposrednih proizvođača, kao najzad ovlašćeni naslednik oslobodilačke misije radničke klase. Ova politička participacija neposrednih proizvođača ovde, naravno, ne isključuje, već, naprotiv, pretpostavlja političku participaciju drugih slojeva društva. Ako sada postavimo pitanje da li je ovakvom opštedruštvenom političkom participacijom hajzad otpočela ona nova civilizacija čovečanstva koju je Marks u suštini već od socijalističkog društva očekivao, odnosno, da li je time najzad ostvarena, bar u odlučujućim elementima, samoupravna pozicija svih, onda bi potvrdan odgovor imao još mali teorijski i empirijski oslonac. Naime, jednakopravnost je još sasvim daleko od samoupravnosti, a ovde je upravo o jednakopravnosti reč. Ta se jednakopravnost zasniva na relativno čvrstoj koegzistenciji značajnih razlika u ekonomskoj moći, na koegzistenciji razlika u društvenoj svesti, proizvodnim i tehnopolitičkim sposobnostima, kao i na mnogim drugim činjenicama na koiima se zasniva faktička politička moć, u čiju se detaljnu analizu ovde ne može ulaziti. Jednakopravnost u tim uslovima jeste još uvek jedan normativni sistem društvenih odnosa, a to je ono što tek treba da bude. Kao ekonomsko-politička situacija pojedinaca i pojedinih društvenih grupa, jednakopravnost zapravo predstavlja sredstvo koje u principu služi neposrednom cilju što ga slede oni socijalni činioci koji u toj pravnoj izjednačenosti dokažu najveću ekonomsku i političku sposobnost. Drugim rečima, jednakopravnost u datim uslovima predstavlja legalizaciju zatečenih ekonomskih i političkih sila, koje u procesu svoje stabilizacije postepeno afirraišu čak i formalnu nejednakost. Cime inače objasniti stabilno funkcionisanje evidentnih oblika negacije principa nagrađivanja prema radu, mirnu prisutnost čvrstih socijalnih privilegija, efikasnost sitnosonstveničkih tendencija, bez obzira na to da li su njihovi nosioci neposredni proizvođači ili neka nadmoćna tehnopolitička birokratija, što sve na koegzistentan način može lako dokazati svoju legalnost. Ako sada, najzad, postavimo pitanje od politički najpresudnije važnosti, kakvu ima šansu društveni sloj neposrednih proizvođača da se u datom sistemu samoupravljanja potvrdi kao dosledni izvršilac ekonomsko-političkih i oslobodilačkih zadataka proletarijata, onda bi ipak bilo prebrzo negirati tu šansu u aspektu izolovanog tretiranja jugoslovenske samo-