Гледишта

novi poznavanja ili nepoznavanja jedne takve filozofije istorije takođe ne izgleda kao razložno prihvatljivo, već i zbog toga što je činjenica da su Marksove ideje stvamo postale materijalna snaga, te nije nevažno da li su one dobro ili loše shvaćene. Može se primetiti da Marksove ideje o istorijskom kretanju i o pokretačima toga kretanja nisu bile takve ideje koje se spolja nameću nekoj društvenoj stvamosti kao neko čisto objašnjenje te stvarnosti ili kao neki doktrinarni dodatak toj stvarnosti. Marks je govorio da nije dovoljno da misao teži da se ostvari, nego je potrebno i da stvarnost teži da se osmisli. Ako je to tako, onda jedino u slučaju kad postoje takve dmštvene okolnosti u kojima se misao i stvamost međusobno prepliću može da dođe do stvamog revolucionamog kretanja. No time, razume se, nije unapred na nužan i uniforman način određeno koja i kakva misonost će naći svoje mesto u stvamosti, kao ni to da li će svaka stvarnost težiti i primati u isebe revolucionairnu mdsao. Ne treba posebno razjašnjavati da je tu reč o dmštveno-istorijskoj stvamosti i da iako ovu sačinjavaju Ijudi, osmišljavanje stvarnosti ne znači prosto manje ili više veštu agitaciju i indoktrinaciju da bi se što više Ijudi pridobilo za neku istorijsku akciju. Indoktrinacija ima sasvim ograničene i kratkotrajne efekte u nekoj široj populaciji, naročito zbog toga što je u takvom slučaju indoktrinacija vezana za neki sasvim konkretan znatno povoljan program poželjne izmene postojećeg stanja društvenih odnosa. Ako se za takav program ne vezuje, indoktrinacija neće imati širokog uspeha; ako obećani program ne ostvari i ne može da ga ostvari jer je suviše nerealan za dati istorijski prostor i vreme, indoktrinacija će izgubiti i svoje početne povoljne efekte. Međutim, iako je evidentno da neka doktrina sama po sebi ne može nominalno pretvoriti u realno, da ona kao doktriina ne može prepraviti stvamost prema svom obličju, to nikako ne znači da doktrina uopšte ne može izmeniti neku Ijudsku stvarnost. Suo čen sa teškoćama i protivljenjem zatečenih indoktriniranih svesti, proces nove indoktrinacije najčešće se prilagođava datoj situaciji na taj način što pravi taktičke ustupke i kompromise sa zatečenim snagama držeći dugo u rezervi svoje glavne strategijske ciljeve, čuvajući ove u svesti jedne manje društvene grupe. No na taj način proces indoktrinacije, budući nužno spojen sa stalnom brigom za održavanjem ortodoksnosti i čistote učenja, nužno dobija sektaški karakter a time jasno pokazuje i ograničeni domet nastojanja da se čistom indoktrinacijom izmeni draštvena stvamost. Zbog toga se u ortodoksnoj svesti neprestano rađa osećanje ugroženosti, težnja za zbijanjem i pročišća-

713

MARKSIZAM I DOGMATIZAM