Гледишта

nije nova niti može izazivati ikakvu sumnju” piše Vinko Trček govoreći o ulozi i cilje-. viraa sindikata danas. „Ipak, kritičko ispitivanje dokumenata koji su izrađeni u vezi s kongresom Saveza sindikata ostavlja utisak da je određivanje opšlih i konkretnih ciljeva sindikata prilično opterećeno objektivno već prevaziđenim istorijskim modelom. A u diskusijama povodom ovih dokumenata pažnja se, po mom mišljenju, suviše ograničava na probleme društveno-političkih odnosa u užem smislu, na pitanje kako radnioka klasa da ostvari svoju dominaciju u društvenim odnosima. Zanemaruju se, pri tom, druga bitna istorijska aspiracija radničke klase odnosno Ijudskog, a time i našeg društva moguće savladavanje i korišćenje prirodnih sila radi übrzavanja razvitka materijalnih proizvodnih snaga i postepenog prelaženja čovaka iz ’carstva nužnosti u carstvo slobode’. Bez razvijene materijalne baze neizbežni su devijaoije i lutanja u društveno-ekonomskim odnosima i u svim oblicima nadgradnje, što pokazuju mnogi primeri u socijalističkom svetu, a posebno u Kini. Zato je potrebno sagledavatd neposredne istorijske interese radničke iklase iz ugla njenih aspiracija da dominira društvenim odnosima i prirodom. Pokret koji ne vodi računa o potrebi povezivanja ovih aspiracija radničke klase objektivno ometa i usporava realizaciju njenih interesa. U materijalima za kongres sindikata možemo, između ostalih, naći i tezu prema kojoj se borba protiv birokratije, u stvari, svodd na borbu ’za potčinjavanje državnog mehanizma upravljanja i drugih starih struktura upravljanja u radnim organizacijama neposrednim interesima proizvođačauproizvodnjiisvim drugim radnim odnosima. Duboko sumnjam da bi bilo korisno i po radnićku klasu i po naše društvo ako bi se sindikat pretvorio u organizaciju koja bi isticala samo radnička prava i neposredne interese i ako bi se samo za njih borila.

Sindikat treba da olakša i popogne radniokoj klasi da u praksi uspešno rešava probleme odnosa između njenih neposrednih i dugoročnih interesa. Istorijski interes je kohezivna snaga radničke klase', ali i jedno od bitnih merila po kome sindikat treba da donosi odluke o zauzimanju ovakvog ili onakvog stava prema politici države i drugih ’starih struktura upravljanja’. Jedna od primarnih funkcija sindikata svakako je zaštita neposrednih interesa radnika i svih drugih Ijudi koji se nalaze u radnom odnosu. Ali vršeći tu funkciju, sindikat treba da ise rukovodi prostom istinom da su ostvarljivi samo oni zahtevi i interesi bilo pojedinaca, bilo klase ili društva, koji ne prelaze granice objektivnih istorijskih mogućnosti. I kao što smo uveli u praksu princip samoorganizovanja privrede, isto tako bismo morali primeniti i princip samoodređivanja, tj. radničkog autonomnog određivanja mogućih oiljeva u datoj realnoj situaciji. Ukoliko ne budemo uveli ovaj princip, radničkoj klasi će se i nametnuti tutori, koji će svoju povlašćenu poziciju pravdati ’brigom’ da radnici ’ne poseku granu na kojoj sede’, da ’ne pojedu akumulaciju’ itd. Zbog toga je jedan od zadataka sindikata da zajedno s drugim društvenim faktorima i organizacijama, u pnom redu sa Savezom komunista, radi na tome da radnička klasa ne samo ’usklađuje svoje međusobne interese’, nego da i sama shvati d formuliše realne neposredne ciljeve i da istraje na njihovoj realizaciji. Ma kakvih o tome hilo mišljenja a ima ih, na žalost, i ironičnih, naravno, više u krugovima izvan radničke klase nego u njenim redovima treba se zanositi velikim vizijama budućnosti našeg društva,_ ali nije pisano da se u ime tih vizija i perspektiva naš radni čovek ; mora odreći ostvarivanja interesa i ciljeva sadašnjosti. Upravo sada, u prvoj fazi samoupravljanja, pitanje zadovoljavanja neposrednih interesa industrijskih radnika i svih radnih Ijudi dobija vanredno velik društveni znaćaj. Jer samo učešće u samoupravljanju

1264