Гледишта

2t danas”, održanom u Dubotmiku. Program seminara ouhvatio je dva fundamentara pitanja savremenog unierzitetskog života i položaja niverziteta širom sveta: a) niverzitet i privreda i b) natavni kadar i sattremeni zaaci univerziteta. uzajamnoj povezanosti naunog istraživanja i proizvodne rakse inž. Radosavljević i inž. edijer pišu u uvodu svog naisa sledeće: „ ... povezanost brazovanja uopšte, sa teku>m ’eksplozijom znanja' ukaije na imperativnu potrebu rogresivne adaptacije sisteia obrazovanja, posebno unintzitetskog, u skladu sa ovim retanjima i novim dimenziima promena i odnosa. Takr adaptacija je neophodna iz ekoliko osnovnih razloga, kose često pominju kada je :č o današnjem visokoškolcom sistemu. U tom smislu eba noročito podvući - tradicionalnu, često veoma rutu, organizaciju univerzitei, njegov zatvoren sistem, kou izvesnim evropskim zemama, a posebno u zemljama razvoju’, sputava nastajaje simbioze između čiste i rimenjene nauke; - istraživanja, koja se ogračavaju na tradicionalne displine i ne omogućuju ostvavanje projekata koji prakti-10 zahtevaju interdisciplinam sintezu ili timski rad narnika različitih specijalnosti; - činjenicu, da rad i ambiciistraživača naučnog radka sa univerziteta nisu intedsani u opšti proces društve>g i naučnog razvoja, tako i on gubi smisao i odgovor)st za celinu i naučno zatovan kriterijum o radu i reiltatima kao opštoj društve)j kategoriji; da univerzitetski nastavnik, istih razloga, ne podstiče unje kroz stvaranje u konkreim usloviraa, na dnternacioilnom planu, i time ne dopri>si formiranju lika stručnjat _ sa svim potrebnim kvalitima, koji obezbeđuju nje■vo buduće racionalno, stvalačko delovanje i, na kraju.

da nove dimenzije nauke i njen uticaj na opšta kretanja traže čestu konfrontaciju mišljenja naučnika i političara po pitanju nacionalne naučne politike, bez obzira na postojeću društvenu strukturu. Ovo zahteva formiranje univerzitetskog nastavnika koji ima stvaralački progresivan, naučno zasnovan i objektiviziran kriterijum, koji mu omogućuje da, kao pojedinac, doprinese da se iz uloženog napora i vrednih rezultata na nacionalnom planu izvuče što više društvenih (ekonomskih, kulturnih, socijalnih i dr.) koristi. Samo tako može da se üblaži jaz koji naročito danas postoji između ’razvijenih’ zemalja i ’zemalja u razvoju’. Kraće rečeno, mi želimo da kažemo da je naš svet, zahvaIjujući stalnoj, potpunoj, konsekventnoj i izuzetno dinamičnoj interakciji nauke i društva, neosetno (i za većinu nesvesno!) prešao iz ’zatvorenog’ u ’otvoreni svet’ u kome se znanja übrzano množe, i, po prvi put u istoriji Ijudske civilizacije, prostiru po principu spojenih sudova. Brzina asimilacije i eksploatacije ove lavine znanja je, međutim, skopčana sa razvijenošću i sposobnošću adaptacije različitih sredina, i upravo ograničenost u ovom smislu (pored krize finansijskog kapitala i sl. je karakteristika ’zemalja u razvoju’). U tome smislu treba i procenjivati postojeće stanje na univerzitetima i insistirati na potrebi energične i progresivne adaptacije univerziteta, posebno univerziteta, ’zemalja u razvoju’.

VIDICI br. 120/1968.

Pod naslovom „Veliki i mali kompleksi humanista” ovaj broj „Vidika” donosi odlomak iz knjige „Kultura i fetiš” Lešeka Kolakovskog, Kolakovski govori o sukobu sveta tehnike i sveta humanistike, sukobu o kome se danas vrlo mnogo piše i govori a o kome Kolakovski iznosi svoj stav „ ... da opadanje i redukcija društvene važnosti humanisti-

1271