Гледишта

postaje naročito značajan kada se ima u vidu kretanje i razvoj sistema i kao posledica toga promena ravnoteže sistema. Autor smatra da ukoliko promene koje nastaju u vremenu tendiraju ka stanju ravnoteže (koje on predstavija matematički ekvilibrijumskom jednačinom

t/d t/ onda je reč o stabilnom sistemu. Stabilau sistem, čak i kada ne postoji stanje ravnoteže u početku, sa vremenom se približava ka ekvilibrijumu” (str. 41). Pošto su aktivni elementi u jednom sistemu međusobno povezani i outputi jednog elementa čine inpute dmgih elemenata, može se dogoditi da se kao rezultat veza elemenata u sistemu i načina delovanja pojedinih elemenata ne može istovremeno obezbediti da stanje svih inputa i outputa omogući sistemu stanje ravnoteže. Dck jedan deo inputa i outputa vodi sistem ka ravnoteži, dotle ga ostali od nje udaljavaju. Za takvu situaciju O. Lange kaže da stanje ravnoteže nije usaglašeno i da postoji kontradikcija između stanja inputa i outputa pojedinih elemenata u sistemu. Ukoliko je reč o stabilnom sistemu, ova kontradikcija se u vremenu smanjuje i na kraju nestaje. Naprotiv, u nestabilnom sistemu, ove suprotnosti se sa vremenom povećavaju, prema tome, imaiu kumulativan karakter u Drocesu kretanja i razvoja >istema,_ čime sistem biva iz-s_ačen iz ravnoteže. Dakle, »istem u kome se pomenute »uprotnosti događaju između itanja inputa i outputa njemvih elemenata, a ne nestaju ;a vremenom, ne može se nicada naći u stanju ravnoteže. nputi i outputi elemenata i sistemu se stalno menjaju. Irugim rečima, sistem je u leprekidnom kretanju koje e javlja kao razvoj stanja nputa i outputa pojedinih lemenata. Tako O. Lange doozi do opšteg zaključka, koi zbog svog značaja zasluuje da bude u celini citiran: Kretanje sistema, njegov azvoj je, dakle, opšti dijalek-

tički proces, tj. proces u kome se suprotnosti događaju unutar sistema i omogućavaju njegovo kontmuelno kretanje i razvoj” (str. 73). Knjiga Oskara Langea, po našem mišljenju, daje interesantnu interpretaciju jedne naučne metodologije. Poznata je činjenica da se nauka razvija na taj način što se iz nizom godina nagcmilanih podataka i informacija, već poznatom naučnom metodologijom, izvode zaključci o prirodi i karakteru analiziranog problema. Međutim, složenost novih pojava, vremenom, zahteva da se naučna metodologija menja u smislu drugačijeg povezivanja i interpretiranja dejstva relevantnih faktora, kako bi se svestranije sagledali problemi i izveh novi zaključci. Knjiga O. Langea, čini se, predstavIja vredan intelektualni napor da se pruži jedna takva metodologija. Ono što posebno impresionira jesu polazne premise u analizi. Naime, autor polazi od osnovnih postavki dijalektičkog materijalizma. Međutim, ako se postavi pitanje šta je to novo što nam autor svojom studijom nudi, cnda je to, ipo našem_ mišljenju, matematički pristup u tretmanu odnosa između celina i delova. U stvari, koncipirana kibemetska aparatura daje mogućnost formulisanja dva bazična problema. Jedan je problem „celina”, njihovih specifičnih svojstava i oblika delovanja koji nisu rezultat samo svojstava i načina delovanja individualnih elemenata. Dmgi problem je kako pratdti dijalektički razvoj materijalnih sistema. Ispitujući problem „celina" pomoću izložene aparature, autor dolazi do preciznog izraza stmkture sistema. S druge strane, ispitujući problem razvitka, dobija preciznu sIL ku dijalektičke suprotnosti bitne za sistem, u kojoj se i nalazi objašnjenje zašto je ona izvor kretanja i samorazvitka sistema. Na taj način, autor je dobio matematičku formulaciju zakona kretanja i zakona razvitka sistema, čak i više od toga. Naime, autor je prezentirao matema-

1617

e 9 x= 2 R'x, t/ ili x= f R/x, t= o b