Гледишта

nove nemaju ni želje ni mogućnosti da unose velike varijacije u način i oblike ostvarenja te misije. Ekonomija obima, izazvana nedeljivošću faktora i procesa, manifestuje se, kao što je poznato, u formi opadajuće krivulje prosečnih troškova. Kako su u onom intervalu u kome ta krivulja opada granični troškovi manji od prosečnih i kako uslovi optimalne alokacije uključuju jednakost cene i graničnih troškova, to sasvim jasno proizlazi da one kultume ustanove koje posluju u uslovima opadajućih prosečnih troškova, a koje vode politiku konzistentnu sa društvenim optimumom u alokaciji resursa ne mogu ni u kom slučaju svojim prihodima pokriti svoje ukupne troškove. Masa nepokrivenih troškova jednaka je razlici između prosečnih i graničnih troškova pomnoženoj količinom proizvedenih kulturm'h dobara ili izvršenih usluga. Ta masa je, u načelu, jednaka ukupnoj veličini fiksnih troškova u datoj kulturnoj ustanovi; do izvesnih razlika će doći jedino ukoliko varijabilni troškovi nisu direktno proporcionalni obimu aktivnosti u celom rasponu varijacija tog obima i ukoliko, stoga, dođe do izvesnog nepodudaranja između varijabilnih i graničnih troškova. Ovaj nalaz ima značajne imphkacije u pogledu racionalne politike cena u oblasti kulture. U svim onim slučajevima u kojima tražnja nije tako velika da u potpunosti i u svim periodima angažuje ili čak opterećuje postojeće kapacitete, cene treba da budu jednake graničnim troškovima, a neka pozitivna razlika između cene i graničnih troškova može da se pojavi samo ako je tražnja u odnosu na ponudu toliko velika da se oskudna kulturna dobra moraju racionirati povišenim cenama. To znači da će u velikom broju slučajeva redovni prihodi kulturnih ustanova biti dovoljni samo za pokriće varijabilnih troškova, dok će frksni troškovi u prvom redu troškovi izgradnje kulturnih objekata i deo troškova čiji je fiksni karakter opredeljen rigidnom strukturom i nedovoljnom mobilnošću radnog koiektiva morati da budu pokriveni preko nekog drugog, uglavnom fiskalnog mehanizma. Prema tome, protivno ustaljenom verovanju, subvencioniranje kultumih ustanova nije nikakav „neekonomski” zahvat u normalno funkcionisanje „ekonomskih” mehanizama, nego je upravo u skladu sa čisto ekonomskim principima alociranja resursa u domenu kulture. Problem se, dakle, ne sastoji u tome da li je postojanje subvencija u principu nekonzistentno sa racionalnim privređivanjem, nego u iznalaženju takvog rešenja koje će osigurati da te subvencije budu ekonomski zasnovane i da se upotrebe na onim punktovima gde su korekcije tržišnog mehanizma zaista neophodne.

1641

TRŽISTE I KULTURA