Говор Dr. Михаила Шушкаловића народног посланика за округ скопски приликом начелне дебате о буџету за 1922. годину
18
менила била, и разлику између њих и својих првих ослободитеља па преклињ ише час, кад је први пут за њихово име чуо и за њих се изјављивао. И ако наша управа за време првог, ослобођења не беше праведна и пуно у вољи народу, ипак је била боља од ових ужаса, те је из дубине душе зажеле. Под терором стаде се поново прикупљавати и организовати, примати и заклањати веснике и раднике који са солунског фронта долазише и аеропланом долетоше. После пробоја сав је листом стао уз своју узданицу сршџску војску и народног краља и свим силама помогао народно ујединење и као војник и као грађанин.
Док је народ, ређајући се у редове војске, потицао са њоме Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани, око непобусаних гробова својих мученика палио воштанице и давао помене, крпарио своје огњиште како је могао и бринуо за насушни хлеб, вршећи. своје војне и грађанске дужности, централна управа у Београду, неодлучна да разуме дух времена и окане се партијских назора и метода, учини понова „кобну грешку, оживе Наредбе и Уредбе и врати познате људе из 913—15 г. на старе положаје у Јужну Србију сада са још лабавијим поратним моралом и појимањем својих дужности и права. Тиме освешта 'ређашњи рад и постаде сама узрок ометању правилног уређења нове државе, исто онако као и централна управа за време 13 до 15 године, изазивајући незадовољство и оживљавајући разорне антидржавне и анационалне клице. Вође бугарске и башкимске организације са својим помагачима пуни напљачканог злата и добара, сташе се лагано извлачити из својих сигурних склоништа и уз добре напојнице завлачити под скут њима и пређе добро познатим представницима власти, -а кроз њих и утицајним партијским личностима у Београду.
Пред изборе радикална је странка и овог пута ос"тала верна својој традицији и предњачила својим партиским "сепаратистичним радом. Ослоњена на своје чиновнике помоћу којих су пашовали у Јужној Србији, приписујући само себи у газслугу што се је она ослободила и троимени народ ујединио, мислила је да ће успети. У брзо се је осведочила да својим радом од 1913 до 15 год. није добила поверење, нарочито од “стране хришћанских маса, те зато се окрете од хришћанских маса и ослони на муслимане. Али не на лојалну широку му"слиманску масу, малог човека, сељака и занатлију, већ анти„државне бегове и спахије. Ови су по њиховом мишљењу били