Годишњак Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца за 1926 год.

148 ГОДИШЊАК КРАЉЕВИНЕ С.Х.С.

ђен доцније Грађанским Законом (уведеним у живот 11-111-1844.) чл. 213.

На овај начин титулари ранијих турских феудалних права нису добили никакве накнаде. ни од Српске Владе ни од стране ослобођених сељака. Такво решење одговарало је духу реформације из које је Србија тада произашла. Међутим када је ратом од 1878. Србија добила, поред своје независности, још и шест округа, било. је стипулирано Берлинским Уговором о Миру да ће турске аге из ових крајева добити извесну награду за ослобођење њихових чивчија. Закон од 3-1-1880. утврдио је модалитете ове накнаде, постављајући као принцип да ће ту накнаду имати да плате ослобођени сељаци. Да би се убрзала ликвидација овога посла, Влада је, на основу закона од 22-М1-1882., закључила „Аграрни Зајам“ да исплати турске спахије, наплаћујући поступно од ослобођених сељака одговарајућу суму. Доцније је, у ствари, највећи део овога терета, Држава примила на себе.

По укидању феудалног поретка у Србији је настао потпун економски демократизам. Велике некретне својине није више никада било у Србији, већ је земље била претежно у рукама малих и средњих сопственика. Тако је у Србији још и 1897. било сеоских поседника са имањем:

до 2 хектара ... 0. 2. 0.006... ... ... ... ... ... ... ... 50.541 од 2— 5 „ KR SO RO RR KEA ii „ 10— 30 „ ере 48.515 » 30— 60 » SR SS RRA SA TA.) „ 60—100 „ а 397 „ 100—300 „ пене ke ae ae ae te ae te te 83 преко 300 » а 3

При том још треба имати у виду да је оно неколико великих поседа од преко 100 хектара било већином у рукама великих сеоских задруга; међутим и посед од 100 хектара још се не може сматрати као велики посед.

Црна Гора такође није имала феудалних земљопоседничких институција, ма да је, с друге стране, имало много аграрног пролетаријата, услед, непродуктивности њенога земљишта.

Феудални и њима слични врло сложени односи постојали су у Старој Србији и Македонији, Босни Херцеговини, Далмацији и Истри, (која је међутим припала Италији).

У Старој Србији и оном делу Македоније која је нама припала после последњих ратова, владао је турски аграрни режим. Султан Абдул Меџид био је, до душе, прокламовао хатишерифом од 3-11-1839. укидање феудалног система у Турској Царевини, враћајући Држави сва спахијска фискална права. Нови поредакебио је детаљно уређен законом од 7 Рамазана 1274.(1858). Но стваран ефкт ове реформе био је врло слаб, јер већина. турских спахија беше већ успела, дуготрајним злоупотребама, самовлашћем и насиљем, да преобрати своју феудалну државину (пронију) у чисту и потпуну личну својину: исти процес који наилазимо и историји и других Европских Држава. Укидањем феудалнога робства положај сељака је још и погојинан: јер су одсад њихови односи према господару земље бивали регулисани приватном погодбом, док су раније потпадали под јавно право: и од сада је господар могао отерати чивчије са своје земље кад год је хтео и заменити их другима. Тако, на место старих феудалних односа стварају