Годишњак Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца за 1926 год.

ГОДИШЊАК КРАЉЕВИНЕ С.Х.С. 149

се „кметству слични односи“ ; исте спахије остали су власници истих земаља, и исти сељаци продужили су да обделавају иста поља, под сличним или још погоршаним ранијим односима, али заснованим сада на индивидуалним „слободним“ уговорима. И.то стање ствари ми смо затекли 1-Х1-1918.

У Босни и Херцеговини аграрни односи су били још сложенији. Ове су покрајине увек биле у изузетном положају према средишној турској власти, и нису се баш много придржавале наредаба које су долазиле из Цариграда. То је био случај и са аграром и фискалном реформом, коју је Порта хтела увести средином Х1Х века. Босна и Херцеговина су јогунасто одржавале феудални поредак, тако да је Порта била принуђена да га изузетно за Босну остави у снази уредбом од 14 Сефера 1276. (12-Х-1859.) Но у исто време феудални власници су непрекидно настављали да свима срествима, па и најгорим насиљима и злоупортебама, претварају феудалну државину (агалуке и спахилуке) у чисто личну својину (беглуке). Они су тада наметали обрађивачима земље много теже услове рада искоришћујући утакмицу многобројног земљорадничког пролетаријата. Аустро-Угарска управа, желећи да придобије за себе отпорне муслиманске земљопоседнике, одржала је затечено стање ствари и после 1878. У баштинске књиге, које су доцније основане уведени су спахије као власници земаља које су дотле имали у Држави, и то је власништво означено само да је оптерећено „кметоправом“ обрађивача земље (кметова), а то је било њихово право да станују и стално обрађују ту земљу, док су земље узурпиране у пуну личну својину (побеглучене) уписане у баштинске књиге као лична чиста својина слободна од сваког кметског терета. Ипак, из разлога опортуности, покрајинска влада је завела, 1896. заштиту сталности чивчија који су радили беговску земљу у „кметству сличном односу“, ако су на тој земљи били настањени најмање десет година. Две године пред велики рат влада је била донела закон, о факултативном откупу кметова на основу слободног споразума са власником земље, и то тако да кметови плате сами свој откуп; влада је само била преузела да прибави, путем јавне емисије, срества, за хипотекарне позајмице кметовима у горњем циљу. Ова „реформа“ дала је безначајне стварне резултате, али је зато изазвала интезивно незадовољство. Уз то треба додати да је у овим покрајинама, а нарочито у Херцеговини, где је земљиште врло неплодно, велики број сељака био и без земље и без икаквог сталног намештења. У Далмацији су аграрни односи били још најкомпликованији. Институције средњевековног Српског и Хрватског порекла испреплетале су се са институцијама Турског војничког феудализма и аграрним нституцијама Млетачке Републике. Дубровник је био независна република. Имао је своје законе и институције, многе друге вароши у Приморју и на острвима са извесном аутономијом под Млетачком или другом којом државном влашћу, такође су на свој начин регулисале аграрне односе на својој територији и доприносиле њиховој многостручности. У главноме тамо налазимо феудалне поседе (са сталним кметовима) и „кметству сличне односе“ (колонат, тежаштину, повремени или наследни закуп и т. д.) Аустрија је била укинула робство законом од 7-Х-1848. и довршила ослобођење сељака многим патентима издатим између 1848 и 1851. на целој територији изузев Далмацију „због специјалних околности које треба проучити пре но што се приступи њиховом решавању.“ Ствар се намерно развлачила и трибутарна