Годишњак Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца за 1926 год.

1200 ГОДИШЊАК КРАЉЕВИНЕ С.Х.С.

По ослобођењу од Турака циркулисали су у Србији и аустријски, и турски, и руски, немачки, енглески и многи други страни новци; но идеална рачунска јединица био је грош. Да би се утврдио узајамни курс тих разнородних новаца и за приватни промет и за примање на државним касама, државна власт издавала је нарочите новчане тарифе. Две најстарије сачуване тарифе су од 12. 10. 1819 и 1. 10 1820, последња је од 1. 4. 1866. у њој је наведено 29 врста страних новаца у оптицају, ма да их стварно циркулисало 43 врсте. Но не само да се вредност ових страних новаца узајамно мењала, но се временом изменила и вредност гроша као рачунске јединице; и док је држава при исплати данака рачунала порески грош 40 пара, у промету је важио као рачунска јединица чаршиски грош од 20 пара. Тако су сви остали новци имали два курса у пореским и чаршиским грошевима, чија је вредност опет била колебљива. Непоузданост новчаног промета била је с тога необично велика.

Да би том хаосу учинио крај, Кнез Михајло уводи својим решењем од 1868 место гроша нову новчану јединицу — динар, чија је вредност одређена да буде равна фр. франку. Исте године наређено је ковање првог. српског новца у обновљеној Србији, и то ситног новца од бакра, у комадима од 5 и 10 пара динарских (финоће 95/100, са 0,04 коситера и 0,01 цинка). Тај новац пуштен у саобраћај идуће 1869., али како га је било исковано свега за 734,737 дин., то је поред њега увелико оптицао и страни новац. 1873 донет је закон о ковању српске сребрне монете, којим се „примају начела и одредбе Латинске Новчане Уније“ и на основу кога је тада исковано и пуштено у саобраћај сребрног новца за 6.000.000 —- дин., у комадима од 0,50 1, и 2 динара (финоће 835/1000, толеранције 3% ). 1878 донет је закон о српским народним новцима којима су уведени и сребрнци од 5 динара 9/100 финоће (толеранције 0.002 по финоћи, и 0,03 по тежини), и златници од 10 и 20 динара (финоће 90071000, толеранције 0.001 по финоћи и 0.002 по тежини), као и ситан бакарни новац од 10, 5, 2 и 1 паре. Сходно одредбама Латинске Уније наређено је, да у комадима од 5 динара нико није дужан примати веће суме од 500 динара, у ситном сребру — више од 50. динара, у бакру — више од 1 динар. Овима се одредбама дакле смерало увођење важења плате. 1883. основана је Привилегована Народна Банка, а 1885. њеним новчаницама гласећим на сребро дата је неограничена платна способност у земљи, како према приватним тако и према државним касама. И тако је Србија добила своје специјално важење сребрне новчанице. Новчанице Народне Банке имале су крајем 19 века доста велику ажију на злату која је каткад ишла до 20%. Развитком привредног промета у земљи, јачеђем извоза и систематском политиком Народне Банке и Министарства Финансија (држање великих резерви злата у касама и у иностранству) сведена је ажија на просечну висину од 2 до 5%, а у време јесењег извоза ажија је обично сасвим нестајала. Чак се, после 1903., почела у јесење месеце појављивати и дисажија на злато, услед живе пијачне тражње за домаћом валутом.

Бакарни новац повучен је крајем 90. година из саобраћаја. 1906.

покушано је понова са увођењем ситног бакарног новца од 2 паре, али без

успеха, јер га промет није примао.

Кроз светски рат прошла је Србија релативно врло добро у погледу своје валуте, јер је још при повратку Србије 1918. папирни динар стајао приближно ал пари са златним.