Годишњица Николе Чупића

128. )

привошти тророгу свећу. Гости сви поустају, и скину капе. Један између њих, на кога сви гости повичу, сече с домаћином колач Вечерњачу, после чега сви узму прстима кољива (сваки по један пут), а прсте обришу о таван „да домаћину буде пшеница до тавана“. За тим напију у славу, и поседају: Докле се чинила та богомоља, дотле је једно вруће јело

донесено на совру. Гости поседавши, очекују да домаћин први окуси од врућег јела, па ће онда они за њим.

После већ вечерају, разговарају се, пију, а некад

и певају:, па се разлазе кућама. Жене не долазе на навечери, мањ одиве, или гошће из других села.

Сутра дан, рано, домаћин се жури цркви. Он узме

у торбу, иди у бисаге: колач (с погачом или пројом), ~ чашу иди заструг с кољивом, један или два крстака, неколике поскурице (летурђије), зентињачу са зеитином, тамњана колико је купио, и по заструг папуле (или што мрено за јело). Свећу обично носи -у руци. И окићен тако, одлази цркви на богомољу“.

1

Нама је, сећам се, на навечери обично долазио неки наш тетак, Танасије Чкоља, човек стар, сувоњав, но веселв нарави, разговоран, и особито добар према деци. Памтим као данас, да је он свакад на навечери оглашавао нашу кућу овом по свој прилици својом песмицом: „Ој чашице, свитачице, Све се свиташ а за Чкољу питаш; Попићу те, зло ме не попидо !“

% Свечар, у кога је велика задруга, и који има на ком да остави кућу, иде цркви сам собом; а инокосан шаље кога од момчади, иди моди комшију.

— Бата Миленко! викне један свечар у очи своје славе

(у Параћинској) свога суседа и рођака: — хоћеш ди јутре у Свету Џетку (цркви) 2 — Само ако здраво осамнемо, одговори Миленко : — а

што питаш 7