Годишњица Николе Чупића

Никола је био човек ком није било ласно наћи у свему једнака другара. Младић црне масти — готово гарав, — светлих црних очију, које обелодањују богати ум који продире скроз оно што разматра; витка стаса, висока раста, био је, за добра здравља, свога, жив, овретан, поносит, дичан, а и по што га је болест освојила, остао је ипак тих, миран, не изгубивши много од своје обичне поноситости. Одликовао се ретким даром и врло снажним памћењем, особито у математици и нацртној геометрији. Сваком тешком задатку из тих наука радовао се он као каквој највећој сласти.

Забаве лаке и бесплодне нису му биле никаква драж. Најволео је игру шах, за којом је проводио доста времена с вољом и — успехом. При овој забави, често би говорио: |

— Не помаже овде само мицати фигуре; најпре треба памет зрело да размисли, да предвиди послег дице, па тек онда нешто да учини. У свакој својој фи“ гури ваља сматрати по једнога својега војника, или по један део војске, кој не треба неразмишљено гурати напред да гине узалуд.“

Волео је да јаше; и свакад је држао добре коње, које је гајио, чувао и гледао до највеће нежности,

Док је био здрав, био је издашне руке, особито према сиромасима ; апо што се оболестио, постао је штедљивији, и о том је говорио:

—" Боље је приштедити за корист своје отаџбине, ма да се то често им оговара.“

Врло је радо читао, и у том је могао проводити дуге сате. Најволео је списе после којих остаје њему самом много да размишља, да проналази, да пресуђује.. Чак су спиритуализам и материјализам занимали његову