Годишњица Николе Чупића

66

тиме поносио. А општине н нарочито властели, који су имали дворове своје да бране, радо су их у службу узимали, јер су знали да су то јунаци н људи, којима је први члан вере: верност господару чији хлеб и со једу. Отуда од средине шеснајестога века у Хрватској и Угарској налазимо читаве чете хајдучке у службама властеле на Крајини, и по пограничним градићима. Као и по српским планинама они су иу Угарској и Хрватској већином пешаци, оружани дугим копљем, сабљом и штитом. Тек око год. 1574 по нека, господа, оружају своје хајдуке као коњанике. Њих је било тако много и њихове услуге у непрекидним пограничним борбама с Турцима, билесу тако очевидне, даје угарско законодавство нашло за нужно, да о њима доноси у више придика нарочите законске одлубе, у намери да отклони разне злоупотребе. Год. 1568 изишао је закон, да је само властели, која на турској граници има да брани кастеле, дозвољено држати у служби хајдуке, а другима који су даље од границе, забрањено је то. Него како су хајдуци пограничних кастела и у време мира задевали кавгу с Турцима, и како су се по неки властели њима служили и противу својих хришћанских суседа, то је законом од 1597 у опште забрањено свима и свакоме, да држе хајдуке у служби.)

И хајдучео ратовање народа српског с Турцима у ХУ!-ом веку показује, какво је расположење у маси народа било.

Али о томе имамо ми и сведочанства, друге врсте.

Од године 1499 до 1508 бавио се на двору угарском млетачки посланик Севастијан Ђустинијаније.

') Вид. у Согрив Јипв Нипр. Песгеђа Апп. 1559, 1563, 1574 и 1597. — Сбеђћагд: Сезећјећее Кејећв Нипрагп, Ш, 140.