Годишњица Николе Чупића

86

отишао у Угарску да код Ерлаве разбије војску цара немачког и краља угарског, он је прошао кроз пусту Бугареку и пусту Србију. Али је ондашњи нараштај народа српског оставио потомству довазе о својој жудњи за слободом и о својој готовости да за њу гине.

Природно је, што нам се погледи, кад се обазремо на ХУЛ-ти век, радо заустављају на људима, који жи. вот залажу у борби с непријатељем народним. Ади има, и други ред људи, којих је радња мање сјајна, мање узбудљива и опет пуна неке особите, тахе лепоте, радња пуна дубоког значаја и високе заслуге. Српски монастири и цркве постали су градови српске народности. Гарнизон.тих градова, — у много и много прилика заборављена мртва стража у каквој гудури или на врху каквог крша, — црно се носи али нема сумње да ће му потомство једнога дана златним словима, писати историју. Турци су нејасно слутили да су цркве и монастири, свештеници и калуђери опасне чињенице | по њих. Али Турци нису потпуно разумевали природу те опасност. Да, ни сами духовници наши нису знали како су опасни Турцама. Провиђење их је изабрало себи за оруђе за извесну цед. И није нужно било да знају потпуно шта ће израдити. Њихово је било да раде. И радећи да спасу људма душе, спасли су народу и отаџбину. Стопама калуђера, који путоваху по писанијама, везиван је као неком чаробном невидљивом . мрежом народ православни у једно, везиван за спомене на своје краљеве и цареве на своју самосталну прошлост народну, вевиван у горњим данима слатком надом на бољу будућност. —

А шта да кажемо о монасима, који у обрушеним ћелијама, трпећи сваке телесне оскудице, у непрекидној . тотовости на мученичку смрт, на догледу турских ор-