Годишњица Николе Чупића

сл о

„Орпски краљеви, који су један другог протеривали, један другом вид или и сам живот одузимали, нису били свирепији од других сувремених владалаца европских, који су у исто доба иста таква зла чинили. Историја окривљује Милутина са његове разузданости и похотљивости, пребацује му, што се четири пута женио, отеравши од себе своје прве три жене. Али далеко више заслужује, да се за тако што окривљује енглески краљ Хенрик УШ, који је много позније живео. Истина је, да су српски краљеви показали не мало лукавства у преговорима својим са римским папама и са грчким царевима. Али зар сувремена историја самих тих римских папа, зар историја сувремених малих држава талијанских и готово свију европских држава, — а да и не помињем скроз покварену државу византијску, — зар те историје сувременика не показују далеко очитије примере неверства и вероломства 2! Српски су великаши устајали противу својих владалаца, радили су да добију учешћа у јавним пословима и често су гледали да ограниче краљевску власт. Али зар не налазимо на такве појаве и у Француској и Енглеској»! До душе устанак енглеских барона противу краља Јована „без земље“ донео је устав, док је на против превлађивање српске олигархије, уз сустицај других незгодних прилика, допринело к пропасти државе. Али и овоме налазимо примера у историји Мађарске. Површном се посматрачу побожност српских краљева може учинити као лицемерство. И опет она то није била. Црква се постојано показивала као веран и поуздан наслон овим заиста патриотским и народним владаоцима. И сам Немања имао је да захвали свештенству за највећи део својих успеха. У осталом црква се у средњем веку не само у Србији него и по другим крајевима показивала врло попустљива, и гледала је кроз прсте владаоцима, који су градили цркве и манастире и баштинама их обдаривали. Побожност, која се само с поља показује и онда као и данас, није једно исто што и наравственост. И по томе она побожна ревност