Годишњица Николе Чупића

102

одведу — у пролеће 1849 — а општини оставе писмен налог, да му се сва добра конфискују. Одмах сутра дан — вели брат Ђурин — преко све забране оставимо ми нашу вућу, потоваримо на кола што смо могли .... али на Тамишу наша, војска запали за собом мост и ми мораднемо вратити кући кола с млађом браћом, поверивши их слугама; а ми — бојећи, се да нас Мађари не уврсте у хонвиде — пређемо на чуну Тамиш и, под Сурдуком, Дунав и дођемо у Београд.

У Београду и Земуну делила сеу то време државна помоћ бегунцима. Ђура не доби ни паре. У невољи — тако је причао неким својим пријатељима — морао је у Београду на некој грађевини носити малтер под надницу; а после стане у најам у неком селу близу Београда. Ово бављење у Србији, колико мало о њему знамо, било је врло кратко. Ђура пређе Саву и упише се као добровољац у легију Диштрикћана. Био је у походу Банову у Бачкој, и после несрећне битке код Киш-Хеђеша, где умало није ропства допао што није могао узмицати, је„два се склони, те се врати опет у Београд. Није имао још ни пуних седамнајест година, а, био је ослабео и изнемогао од напрезања. У то и Руси учине крај револуцији и Ђура се 'врати кући, где затече оца, кога су Руси били тамнице опростили, бабу и млађу браћу све живе и здраве, али у празној кући. |

О своме животу писао је Ђура само један Фрагменат ' и тај је из ових година. Писао га је после двадесет и две године, али у њему дркће глас младачкога узбуђења. |

„ · · · · Још се сећам „злочинства“ — прича ону том свом Фрагменту — са кога ми добри отад беше на, смрт осуђен; па често у по ноћи, кад се мисао удуби у

~

" Усаомене другу Јов. Јовановићу, Орбадија гол. П.