Годишњица Николе Чупића

103

сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео, но да ми нико у роду са другог злочина не буде осуђен ...

Беше велики четвртак 1848 године.

Народ се искупио на бденије и побожним срцем ишчекиваше, да се. молитва са свећеникових усана захори . . . Двери се отворише; а из њих лаганим и 08биљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна као она одежда, коју је као православћи свећеник страсне недеље облачио. У руци је држао златан крет. У дрним очима светлео му је огањ, чело му беше бледо, образи румени — свети пламен побожноста и одушевљења преобразио је био све, што обично беше у створу његову. Задрхташе му усне. У сухој руци затјепта светлост златнога крста. Глас му је стрепео: |

— Стнови православне праве! Синови народа! Синови слобаде!.... Вашу браћу потискоше душмани народа нашга: обале Бегеја, Мориша и Тисе црвене се

од крви њизхове — Книћанин је побеђен, Мило је потипуо!. . Ах страсна, је недеља! Изгибе цвет народа нашега! ..

На, те је речи клонуо народ. Сузе му се ледише по глатком мејмеру, а од груди се мермер стварао. Жене су дрхтале од страха. Само младићи стискиваху песнице нестрпљиво чекјући свршетак злокобне беседе.

— Христов спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмте испио горку чашу, да својом крвљу у крв свију народ и векова улије аманет: једнакости, браства и слободе. . Иднте гините за слободу; гоните угнетача њена!.. Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшег за вас и за род човечији..

На велики пе освануло је пет стотина, косача, крка погледа, чврсте деснице — ма који слахија у земљи