Годишњица Николе Чупића

104

маџарској обрадовао би се овакој моби — али сад стрепљаше; јер то не беше гомила жетелаца, него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и душманском крвљу ороси...

Ето, драги иријатељу, са тога ми доброга ова осу дише на смрт.

Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где никог“ нисам братом и пријатељем назвати смео. Бежао сам, а нисам знао куда ... и други су бежали. Изгледше као оно у прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део евета селили, да себи ново отачаство траже : преко ритова, шума, преко погорелих села лутао је безглаван народ. А међу тим опет изгледаше хао једна, породица, којој је кућни старешина преминуо Нико никога није вређао, ни млађи стеријега, ни старији млађега · Сви су се у големој жалости били сложили ; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућлшта — све сами гоњени мучениди. Кад када је по седм, осам стотина кола застало, да се у какоме риту или пуми одмори. Изгледаше као чета дивљих Авара, с том удином разликом, што у нашој жалосној гомили не беше ни једног ратника. Старци, жене, деца — из тако се друштва састојао наш табор, који се и на најмана шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. ј

| ....... Ја сам ступио у друм кикински батадијун. Онде ми и браћа од стрица као својевољци служаху.

Био сам у биткама: видео сам мм и пламен, слушао сам звеку сабаља, звиждање талади, рику топова. Гледао сам поноћ, како је по хиљаду запаљених кровова, осветљује својим пламеном, који ч% до у небо шиба. Видео сам јунаке...