Годишњица Николе Чупића

105

Гледао сам малене српске четице, где као нлеву развеју читаве баталијуне Маџара. О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијега народа од српскога — ади ни несрећпијега. Јер гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима

и својим животом служимо мевушне туђинце.... Ал

доћи ђе дан. .. и сваки ће народ славити Дан свога

васерса. : РА ду Наше је село остало на миру. Није ни

једна кућа била оборена, ни један кров спаљен. Наше је село са Немцима, измешано; а Немци су наши питоме нарави, блага разума. Пред нас су излазили с белим крпама; а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са литијама. Гостили су и наси њих. Ђесарским ђенералима потказиваху Маџаре, а маџарсвким насилницима издаваху Србе — те их тако и једни и други сматраху за мирне становнике и верне савезнике. Они ми продадоше опа; а, на дому су опет, као верни суседи, чували наше куће. Зар није то благородног Није ли мудро тог Аво се врате Срби с пламеном освете у грудима, а тврдим челиком у десници, они ће их лепо дочекати, а у знак своје в.рности и пријатељства имаће доказа: Ето, ми вам сачувасмо цркву, куће и имање. А да се Срби нису вратили, они би и цркву похарали, имање оплевили, и онај трштани кров са сиротних српских домова поскидали ... 0, знам те ја, ти неблагодарни народе! А има ли Србина, да те.не зназ ....

— — Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал' не више са оном црном брадом. Био је проседео. Очи нису имале више оне светлости — беху тамне и упаде. А лице му дође као снег бело. Мени изгледаше много лепши него пре. Више сам пута по њему моловао апостола Павла; и свакоме се допало то мудро и озбиљно лице: свака цртица на њему беше пуна из-