Годишњица Николе Чупића

106

раза, свака је приповедала о вечном мраку подземних тамница, о мучпој самоћи, која се у влажном хладу Каменитих сводова проводи. Пре страдања беше строг; а сад озбиљан, али пун благости. Више пута сам га споређивао с првим хришћанским ученицима — лун доброте и стрпљења ... Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна, о чему је мислио, чега ли се сећао Да л' мојих, или својих мука Или је можда сажалевао дело колено, што се у трећој десетини деветнајестога века изродилор — Ја не знам, а он је ћутао... Кад ми је видео истрцани шињел, што сам од цара, добио — сетно се насмешио. Сигурно је мислпо:

— Ах! за шта гинусмо и страдасмо, а шта добисмо! Браћа наша и деца наша у крв запливаше, да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку пар Уместо слободе добише истрцане шињеле и бронзане крстиће О! о! о! каке жртве, а кака награда!. ..

Те исте јесени нисам ишао никуда „на страну“. Код куће сам се у живописању упражњавао. И мирно сам по вас дуги дан моловао. Беху то по већој чести пртежи из прошлога устанка — до сад су сви већ упропашћени. Сам сам томе узрок, а између њих морало је и лепих бити. Ја их се још неколико сећам. Међу осталима беше једна о паду Сентомаша:

Беше ноћ. Пламен је по небу дизао. Није се видело звезда ни месеца. Густи облаци дима сакриваху та небеска кандила, да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше, што је сиротиња годинама у зноју лица свога подизала. Гомилице народа, што бежаше, виђаху се као сенке у даљној даљини. Само једна четица јуначких синова, огрнута у кабанице и опавлије, са гаравим пушкама у руди, даваше отпора маџарским легијунима. Отпорар.. ако се отпором може звати неколико мртвих, погинулих, и десетину. двадесет