Годишњица Николе Чупића

107

рањеника, што с дуге борбе малаксали последњи пут шаљу из пушака смрт непријатељима народа свог. Отац је мој сваки час долазио, да види шта радим и како напредујем. Кад када би преседео по читав дан гледајући пажљиво свањи повлак кичице моје У живопису и у музици уживао је. У нашем селу беше један дилетанат у виолини и — поред свега што је био Немац — отац га је с највећим уживањем слушао. Више пута би рекао: „Ове жице имају срца. И плачу и смеју се као после кише дуга на небу.“ Он није имао прилике, да види каких великих излога од слика, и опет је знао разликовати лепо од ружнога. Од наших свештеника редак је, који познаје Данијелове иконе, а да не виче на њега — мој отац га је обожавао. Биографија великих живописаца толико је прочитао, колико је на српском језику преведених нашао ; па ми је свакад причао о њима, и чисто ми сладио живот њихов. Моја Фантазија беше и онако млада и живосна и ја сам већ престављао себи,

да сам Рафаило, Анџело или најмање Кореџио.. Ох, таште сујете! .. Али можда бих и био велики живолисад — ко знар .. Само једно признати морам: да ми

Срби нећемо ви у какој вештини имати великог човека. бар не тако скоро.“

1850 године преседео је Ђура код куће, сликајући и по нешто читајући. Кад му се отац имањем мало опоравио, пошље га у Беч. У Бечу је био од 1851 до 1858 г. и за све то време — Бао што сам прича — није походио „ни академију, ни другу каку школу“. А један друг његов онога времена веди: „Академију није походио, а вије ишао ни вод приватног каког професора, него је понајвише учио гдедањем старих мајстора у бечким галеријама и удубљивањем у начин радње нових сликара, који су своје производе у бечку изложбу слали“. Сликао је, тако самоучки, иконе и портрета. Често је код гос-