Годишњица Николе Чупића

108 тионичара евога — у дружинској гостионици код Белведера — залагао слике за дуг, док му паре не стигну.

Али је свањи дуг вазда поштено плаћао: а заложену слику по некад би поклонио. Између 1851 и 1858 пропао је, извесно, у Ђури

ђенијалан сликар. Прави моменат за школовање и усавршавање био је пропуштен, а доднији покушаји и усиљавања не могоше помоћи.

Али где је несреће, ту и среће има. Таленат уметнички, загушен на првом свом извиру, пробије

с друге стране. Ђура — пропева. Све нас је изненадио — вели брат његов — који смо знали какав је ђак био. — Велики туђински град Беч одавно је

пун српских ђака. У друштву њихову протицало је Ђури весело ово време његова живота. Од његових вршњака бејаху онда у Бечу: Јов. Јовановић, Ђока Поповић, Полит, Јов. Бошковић, Стева Тодоровић, Новак Радоњић и др.; од старијих Бранком Ђ. Даничић. Јов. Јовановић је у оно доба већ доста лепо и вешто певао. На Ђуру, који се с њиме братски био дружио, морало је утицати

то његово певање. А песништво му није било непознато. Још код Данијела почео је био читати класична дела песничка на немачком језику, а читао је и 1850 г. код куће. Још пре Беча био му је познат Бајрон, као што прича да је по њему онда слике сликао. У Бечу је проводио махом у друштву, јер у школу није ишао; а дружина му је живела бурно, поетски, у поетској сфери онога времена, коју је зачињавао мирис Бранкове поезије. Сви су готово његови другари били свршене гимназисте, те су га могли упутити у правилима, поетским; а озбиљан разговор дружински у оно време морао се врсти највише око поезије. Осим Бранкових песама читао је Ђура у такој околини у Бечу и песме осталих српских

песника ; а и старе дубровачке песнике. Од Гундулићевих Суза сина разметнога знао је још у последње