Годишњица Николе Чупића

109

време читаве строфе на памет. Дружина га је упутила и на Шекспира, Гетеа и Шилера. Али му најмилији песник беше — Петефи. Уз њега је и сам пропевао. Велике сличности иначе нема у певању њихову; али га је можда, привукла к њему нека сличност карактера и судбине. Петефи је у мађарској револуцији погину о за слободу свога народа; а у истој борби борио се и Ђура за слободу свога народа. Песме Петефијеве читао је Ђура први пут тада у Бечу и књигу је добио од Јов. Јовановића. После неког времена опазимо ми — вели Ј. Јовановић — да Ђура нешто пнше, а све крије хартију у књигу. — Море Ђуро, ти пишеш песме, повичемо ми. Али он то није хтео никако признати. Један пут га ухватимо на писању и отмемо му хартију. Хтео се бити с нама. После се смири, особито кад му песме похвалимо. Али су му, по казивању веђине другара његових онога времена, те првине биле доста слабе, што сведоче и прве 'штампане његове песме у Сербском „Летопису за 1858 г. 1. под именом „Првенчад од Ђ. Јакшића.“ Уопште му је приправно поетско знање било тада још врло малено, и ту му је нарочито Јов. Јовановић био учитељ готово од аз-буки. Тако је почео певати, а у томе почетку особито га охрабри то, што му се песме примише у Летопису, које је онда много значило.

1858 г. морао се Ђура вратити кући, да одговори војничкој дужности. И сад се отац побрине за њега. Џлати отеупну суму у 1000 Фор. и ослободи га; па га још исте године пошље у Минхен, да сликарство продужи. У Минхену је био врло уредан и марљив ђак сликарске школе и у доцнијим годинама често се хвалио тим школовањем; а ни песме није остављао. Али је ово школовање трајало свега, по године. Материјално напрезање исцрпло је било дохотке оца његова. На њега, је трошио много, а и остала му деца већ бејаху за школу