Годишњица Николе Чупића

110

дорасла, па је требало и на њих трошити. У то се деси још нешто, што, поред очеве немаштине, реши судбу Ђури. Тражио се сликар, да слика нову цреву у Ђуриној дедовини, у Карлову. Отац Ђурин мишљаше, да ту цркву Ђура узме и да што заради, па да иде у Рим, куда је увек жудио. И тако он на позив очев дође 1854. г. из Минхена кући, пристане на очев план и весело затражи, да слика цреву карловску. Уз понуду за радњу преда, као на углед, велику и лепу икону из новог завета, како Исус диже из мртвих Јанрову кћер. По ондашњем општинском уређењу одсудан „е био глас протин кад се така радња давала. Прота великокикиндски Влаховић — и ако је захвалношћу пријатељском дуговао оцу Ђурину, и ако није било надмашнијега конкурента — не дадне свога гласа за Ђуру, већ за сликара Алексића. Сад је Ђура морао остати сасвим код куће. Од зараде, којом мишљаше продужити науку, не би ниша, а отац га није могао више никуд на школе слати. И тако серазбију лепи снови Ђурини и скрши први идеал и најсилнија младачка жудња његова. Био је остављен сам себи. Није хтео више ни код куће бити оцу на досади, већ се реши, да живи

Сам на свету, самац без гомоћи — —

као што је певао одмах после тога удара. Очева кућа — вели брат његов — била му је отворена, али он већ није више марио за село; долазио је, истина, Кући, али се увек мало задржавао. — |

С јесени 1855 г. дошао је у Вел. Кикинду и остао у њој скоро до краја 1856. Сликао је и од тога живео. Спомен свога сликарскога рада од тога времена, оставио је у песми Из делаонице. Зарада је била врло слаба. Од оца мора да није добијао помоћи. Као да сес њиме није био најбоље ни растао. Можда се наљутио