Годишњица Николе Чупића

111

био на њега, што га није опет куд на науку послао. Живео је врло мучно и оскудно. Џишући једном пријатељу 1856. г. вели: „Опростите моме сиромаштву, које је од неког доба тако мах нада мном отело, да вам ни писмо исплатио нисам.“ Песме воје је тада штампао у Седмици — то су биле прве песме после „Првенчади“ — суморне су и тужне, или јетке, оштре и гро. мовите. Ведријих има само неколико, али су оне све винске, и неколико љубавних, али се по њима види, да му ни љубав није ружама, цветала. Ипак је у овом тешвом времену имао добрих и пријатеља и другара. као што је био на пр. Х. Јовановић, секретар барона Сине, који му је тада и доцније помагао, и Ђ. Поповић, пот. уред. вик Данице, који га је писмима тешио и на рад храбрио.

На Прзенчади Ђуриној — Летоп. 1858 — познаје се одиста, да су првине песничке. Тешко би човек у њима назрео песника. У овом другом јеку песама, почетом 1855 г., опажа се песничка снага; али ни ове песме испрва не привлаче на се особите пажње поред песама Ј. С. Поповића, Ј. Јовановића, Ј. Илића, Љ. Ненадовића, Ст. Каћанског, с којима су у једно време и у једном листу излазиле. А није их много ни било — свега петнајестина. и то лирсвих мањих, за две године, 1855 и 1856. Ђура их је ислевао више, али их је само оволико могао одабрати пријатељ његов Ђ. Поповић, преко кога их је слао у Седмицу. „ — — Ако их за добре пронађете — пише му он — а ви их метите у Седмицу. Поправите што вам се не допадне, коме, пунктове и те друге ситнице, које ја не умем да уредим, уредите.“ По заосталим нештампаним песмама Ђуриним овога времена — које су се сачувале или у хартијама Ђуриним или код Ђ. Поповића — види се, да је Ђ. Поповић одбирао и савесно и зналачки.

При крају 1856 г., дође у Нови Сад. Невадашњи његови бечки другари билн су скоро сви тамо; неки