Годишњица Николе Чупића

112

при редакцији Седмице и Дневника. Нови Сад је био онда средиште српске интелигенције. Све је то мамило Ђуру, а и пријатељи га тамо позиваху, мислећи да ће му тамо за живот боље бити. У Н. Саду је Ђура сликао, певао, лио, љубав проводно и — није се навршила ни година дана, а изгубише наду за њега и његови пријатељи и он сам. На послетку га неки пријатељи саветоваху, да иде у калуђере; а други, да пређе у Србију, да тамо срећу потражи. Ђура оде најпре у Крушедол, да огледа тамо калуђерски живот, али тај живот не беше за њега — јер кад

Мантија зашушти,... немџ цвркут тица Тих додиркај сам) чујеш бројаница... И: Дођв време!.. цветак, песма, чедо бело, Шева, славуј, дуга — лето их допело, Дође вес'о пастир зелених ливада Ал на двору тамо вечна туга влада. — — — У одаји гамо боно момче вене И па платно боје слаже растрвене — — — Сад му ваља поћи, да с' одрече света —

Тако пева он у песми Искушеник, у којој је сачувао спомен на овај час евога живота.

У пролеће 1857 Дође у Београд с препорукама од новосадских пријатеља. На те препоруке добије — учитељство у Подгорцу, седу у окр. дрноречком. Те године у мају пише: — — „Школа је влажна и прокисује, тако да ме непрестано боли глава. А хлеба нема у селу, но качамак ме храни.“ На молбу буде исте године у августу премештен у Сумраковац, село истог округа. Одавде пише: — „предео је леп, баш испод пенџера, мога тече Злот, а мало даље утиче у Тимок; село је у Долини, около грдним планинама окружено.“ Имао је свега. 4. ђака. Романтична тишина сумраковачка, дивља