Годишњица Николе Чупића

115

И сто чуда неба, земље Разбило се о менека Усамљена ,. ...

Тада је ухватио влицу болести, од које је и умро Приповедао је својим пријатељима, да је још 1860 године, у приватпој женској школи код Шпачека, пропљувао крв. да то је тада певао:

Смрт ми гро:на, немилосна Са песницом коштуњавом, Злокобницом ока свога Умирућа часом прети .,. Чекај селе ! Још не желим ја умрети ! — — Ја сам стена, ал крвава!.., У ово доба у литератури српској улазила је поезија у највећи јек. Али од самог књижевног рада, као ни данас још, нико није могао живети. За своје песме у Седмици, Срб. новинама и Даници Ђура, је добијао врло мало, па и то више као пријатељску милост. Од сликарске зараде падало је још мање; а што је још горе, што га је веома бодедо — он сам није био задовољан својим сливарским знањем. Кајао се све више, што је пропустио године учења. „Само да ми је — писао је у ово време 200 Форината на годину, само за две године, одмах бих отишао у Нидерландску, ил некуд тамо“! Певање је своје још једнако сматрао као споредан рад; поносио се њиме, али није ни помишљао, да ће му оно име сачувати. За други какав рад није имао спреме. Патио се и сиротоваб. А сиромах човек с песничком нарављу чудна је тица у друштву. У Ђуриној души није могло бити мирно. Из далека су му долазиле хвале, а из близа преБор и посмех. Слављен песник и презрен сиромах! Мека ју