Годишњица Николе Чупића

116

природа клонула би од бола; бујна његова пламтела, је гневом :

Ђутите, ћутте: . ,.. с пером у руци Стек о сам себи у роду глас ; С крвавом сабљом на бојној муци

Бољи сам био — бољи од вас !

У ово време пише сам овако: „Кад сам сву наду у шомоћ — — изгубио, писао сам оцу вуђи, као не би ли +“ он помогао, да моје штудије даље продужим. Одговор мога оца од речи до речи овако гласи: „„Ђуро! Луд си, пуст си! Нити ти ја помоћи могу, нити ми долази кући, не сад, него никад!““ А кад је августа 1860 постао учитељ основне школе у Пожаревцу, писао је: „Хеј, мој Ђоко !-Овде ћу се ја као учитељ сахранити. Још година, па ће се навршити време мога надања. После више нећу да се надам. Онда ћу као Наполеон рећи: „„Нећу да идем са овог пустог острва, !“ “

Од августа 1860 па до јуна 1861 молио је једнако преко писама своје новосадске пријатеље, да му помогну да продужи сликарске науке, и у њих се много уздао; а тада пише: „Уједанпут сам увидео, да је све пропало. Нестало је нада, нестаде поуздања у срећу; а само једно уживање пусте слободе, која мени старом бећару у део пад, без осмеха и умиљатог погледа, мислим да, је теже него пи робија с верним пратиоцем .... Сутра идем с младом на венчање .... Она је кћи учитеља овдашњег, дакле нема никаквих пара ни мираза, до поштења и скромности“. На овом писму нема датума; а свадба је била, 4-ог јунија 1861. И добри му се отад одерди и дође на свадбу и, као дар првенцу своме на тај дан, обећа му 20 Форината у помоћ месечно, да опет учи сликарство. Раздратан Ђура реши се одмах да иде у Беч, и то са женом, и пише пријатељима да му додаду помоћи. „А