Годишњица Николе Чупића

[17

нећел' нико — вели — да ми помогне, Бога ми, ма од глади скапао, хођу да идем“

10 септембра 1861 крене се са женом у Беч, весела, срца, без дуга, али готово и без гроша у џепу само са два обећања, од свога оца и од свога пријатеља Ђ. Поповића. Уз пут сврати очевој кући и добије путни трошак и обећану помоћ. 16. септ. стигне у Беч, а мало за тим стигне и прва пријатељска помоћ. Ђура јој се одзове узбуђеном захвалношћу, обећавши „колико толико“ одуживати то радом у Даници, листу свога пријатеља,

Чим дође у Беч, упише се у сликарску академиј ћ, у одсек историсви (пп Касће дег Нфомептајеге!). Сад је био најпажљивији и најуреднији ученик. У школи је био по вас дан, а у вече је читао књиге, које је из једне приватне библиотеке узимао., Истина — вели — да још не знам као што треба ни бирати, али само кад сам се докопао књига, а оно друго ће и само доћи.“ Поред тога је певао, ведрије и више него икад. Осим помоћи очеве и пријатељске зарађивао је још и сликањем. Стари пријатељ његов Харитон Јовановић, који тада бејаше у Бечу, обећа му наћи добра купца свакој слици, коју изради. «ћивео је оскудно, али срећно и задовољно. У писмима својим, кад нема новчане невоље — једина невоља, на коју се тада тужио — ћерета, врло много, весело, безбрижно, безазлено; светује свога пријатеља и одмах га моли да му за то опрости; често критикује, али вазда љубазно и благо; хвали се својом вредноћом , својом срећом., Кени се — вели своме пријатељу — пак ћеш бити задовољнији и срећнији“ и учи га како да се жени, па да буде срећан. Тада је певао:

Поток жубори, шума шуморпи, А срце дркће к'о вити клас — — А славуј пева, шева припева