Годишњица Николе Чупића

Рајског певања најлепши пој Јеси ли срећанг питао сам се. Срећан сам, срећан! .. О Боже мој!

Одиста је ово срећна година песникова живота, Ко му је читао песме овога времена, не знајући му историје живота, морао се задивети тој питомој долини духа његова усред горостасних дивљих планина и љутих кршева. Кад је после неког времена, пошто је у Беч дошао, одвео жену очевој кући и сам се у Беч вратио, окитио је растанак свој венцем најлепших љубавних песама, (Љубав). А круна ове његове срећне године беше, кад му од куће стиже глас, да је добио сина

Црне веђе, црне очи,

А не чујеш плач;

А кадаби заплакало,

За шарен би мач ...

— — Е тако је српско дете Бре, Турчине, бре, — —

тако је певао од милости сину, кога још не беше видео.

. Од 1860 г. почео је писати и епске песме и приповетке. 1862 г.. одушевљен за, рад, латио се најтежега, поетскога посла — драме Тада је написао прву своју драму Сеобу Србаља. Ове је тодине написао и 2—3 приповетке, велики број лирских песама и најзнатније своје епске песме: Мученицу, _Братоубицу, ШНевесту Пивљанина Баје, Барјактаровиће. Ово је најплоднија година песникова, живота.

У Бечу је био Ђура до јулија 1862 године ; а тада га остави за свагда. Свакојако га је ова година унапредила и у сликарском и у песничком раду. Његови другари сликари веле, да се овом годином учења није много помогао. Али то стоји, да је на крају ове године он сам