Годишњица Николе Чупића

190

човек, а нарочито песник, ако је здравог телесног састава, постаје — сатирик. Најлепши нам пример за то даје стара Абдера са, својим Демокритом. Али нам овај пример и то показује, да сесатира у таким друштвима најмање трпи. Најнетолерантнији је према сатири онај, који је најсмешнији. А тешко сатирику, ако је сиромах! У такој је средани живео сиромашни песник Ђура пре осамнајест година. Успомене своје овога времена изнео је у својим сатиричним приповеткама Чича Тима, Комадић швајцарског сира и т.д. Борба, за њега непробитачна, морала, се заметнути; а да буде љућа и жешћа, придошла је јоши једна црта нарави његове — нека, чврста, јогунаста. самовоља. Ако си му је победио, он је постајао смешан и мек за жаљење; ако је она победила, постајао је често ћудљив и охол. У једном писму исповеда се сам овако: „Ја сам увидео, да не могу никад до оног уважења доћи, које бих може бити желео или заслужио, — не знам због чега, али све држим да је са моје нарави, која је доста нехармонично у мене смештена: ја не могу бити солидан, но или развратап, или пак понизан мекушад, да ми је и самом гадно. Видео сам, да су ме и пријатељи и други људи више уважавали и љубили, кад сам од. њих удаљено живео. А и ја сам волем некако међу непознатима, међу људима, који нити знају шта, је на мени добра, ни шта је зла: дођем у друштво. — нико ме и ве примети, отидем ли — такође; а то је таман за мене. Јер кад ме ко хвали и уздиже, морам признати да се занесем; ако ме пак вређа и задиркује, такођер се 7 љутини заносим,“

Ђура, се стане свађати и мразити с људма. И бујно врело дубоких лирских осећања тргне и уступи место: оштрој сатири свакидашње борбе. Од 1863 до 1865 ис. певао је свега две песме: Причест и једну малу лирску у којој грми: