Годишњица Николе Чупића

122

смрти његове. Ово последње унапређење, колико је благодетно било за његову породицу, пало му је врдо тешко; јер, по закону о пензијама чиновничких породица, добивши указно звање после четрдесете године, морао је да уложи одмах у пензијони Фонд велику новчану суму, од прилике половину своје годишње плате. А он је био вазда сиромах и имао је доста и 'дугова и подужица. Ипак је радо пристао и 1876 г., на две године пред смрт, постао је указни чиновник,

До 1862 г. било је Ђури сликарство прво, а поезија, друго; од 1362 постала му је поезија прво, а сликарство друго. Али после плодне 1862 године настаје у поезији његовој повећа, скоро трогодишња, пауза. Дошавши у Сабанту у другој половини 1865 г., пропевао је опет. данимљиво је, како је на њега благотворно утицала чиста сеоска природа и самоћа. Најлепше и најнежније лирске песме његове испеване су Подгорцу, Сумраковцу и Сабанти. У доцније време није се никад хвалио својим живовањем у Крагујевцу, Пожаревцу и Јагодини, а, врло је често причао како је у Сабанти пријатно и спокојно проживео. Одатле се не би ни премештао , да га није притерала сиротиња и молба женина, Бојој је била додиЈала. сеоска самоћа, да се премести у Пожаревац, где му је таст живео., А мени је — причаше — било врло добро. До школе само црева, а наоколо на далеко ништа друго до сама липа — са чега се то место и зове Липар “ околина лепа и романтична; сељаци добри, љубазни и гостопримни — они су мени волели, и ја сам њих волео. Ишао сам и по селима у околини, и свуда тако исто.“ Ни у Подгорцу ни у Сумраковцу ни у Сабанти није се завађао с људима. И песме, које је певао у овакој окодини , дубље су осећањем, нежније изразом, без Јеткости и сатиричне жаоке. Оне су прави преставници песничког дара, његова. По њима треба о њему судити. По