Годишњица Николе Чупића

123

њима видимо, шта нам је он могао бити — да, је среће било. Особито су лепе две лирске песме, које је испевао у Сабанти 1866. Ја ћу им пропричати генезу онако, како је мени сам песник причао.

Једна се песма зове На Липару ... Била је красна мајска ноћ, осута звездама, обасјана месечином. Ђура, је лежао у авлији школској на трави. Био је сам — сви су му у кући спавали. Тих поветарац доносио му је мирис од липа и двећа и хладио му вреле груди. Све је било чаробно, мило, и он је осећао сласт од те милине — и опет му је било на срцу тако тешко, да је хтео плакати. Нису то била осећања, која чине успомене путем рефлекса, већ су се сакупила била непосредно сама. осећања од успомена без успомена. Већ је било близу по ноћи. . . Тада уједанпут запевају славуји из 06лижњег гаја. А песниково се срце отвори и у боном миљу удеси овај дует са славујима.

Јесте ди ми род, сирочићи мали 2

Из' су п вас, можда, јади отровали 7 Илнп вас је, слабе, прогонио свет;

Па дођосте само, да, кад људе знамо Да се н ми мало боље уп знамо

У двопеву тужном певајући сет ,...

Ми смо мазе, Ал смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти Ћију ћи!

Моје тице лепе, једнини другари, У новоме стану познаници стари,