Годишњица Николе Чупића

Срце вам је добро, песма вам је Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи Па се место срца ухватно лед.

С белом булом,

Са зумбулом

Шарен — рајем.

Рајским мајем,

Цвећем, миром,

Са лепиром,

Летимо ти ми

Срца топити —

Ћију ћи! Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани, Увело је цвеће, одбего ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Из' к'о тужан мирис увела босиљка Једна тешка рана, тежак уздисај,

Друга се песма, зове Поноћ ... Углуво доба ноћи песник је будан у својој соби. Мисли су му растерале сан. Али то није права, будноћа. То је неко чудно стање, у коме уморена телесна махина одиста спава, нити је воља кадра да је подигне и покрене, али мисли бујно струје и распињу се, као да би хтеде разбити свој теЛесни ковчег. У један мах се учини песнику, као да чује нешто. Све је иначе мртво све мирује, — само се тај један шум привлачи

По тамном крилу неме поноћи, Ко грдан талас један једини

Да се по морској ваља пучини Лагано хуји — к'о да умире, Ил' да из црне земље извире