Годишњица Николе Чупића

126

ме на годину. И што има лирских песама после те године — а има их и врло лепих — ни једна се не може испоредити с овим песмама и песмама његовим од 1857 и 1858. А, као што ћемо видети, ове се доцније песме и мислима доста разликују од ранијих.

Још 1868 био је начинио план за друго· своје дело _ драмско, трагедију Јелисавету, коју је у први мах хтео да назове Последњи Цројевићи. Рад на тој трагедији прекидоше му нешто неприлике у животу тога, времена, а нешто доста опора критика, која се зачу с једне стране на његово прво драмско дело Сеобу Србаља. Али је 1868 године била Јелисавета готова и предата Фонду Коларчеву. У октобру 1868 године књижевни одбор тога Фонда врати дело писцу, што не нађе да заслужује, да га Фонд награди. Онда га Ђура изда исте године сам. Занимљиво је видети у писмима његовим, Како се, пре него што је почео писати ову најбољу своју трагедију, дуго време живо договарао с ученијим својим пријатељима о плану, о карактеру сво,их јунака, о самој изради и тТ. Д.

Кад је готово био пресахнуо извор лирске поезије Ђурине и кад се чинило да је уопште малаксала песничка снага његова, онда се у један пут показа та снага у свој пређашњој лепоти својој и потече бујним бистрим врелом — приповедака. Од 1874 до 1878 — све до смрти — приповетка му је била главни рад песнички. Тих последњих пет година, песникова, живота, јесу године ведра“ неуморна рада. Последњи мах крила песничких не уступа, готово ни брзином ни лепотом млађаноме лету. У свим књижевним листовима и алманасима овога, времена, било је његових приповедака — у Отаџбини, Јазору, Српској Зори, Србадији, Орлу. Соколу, Ратнику — а, поред тога, је сам у свешчицама издавао по неколико својих старих