Годишњица Николе Чупића

Неке лирске песме Ђурине преведене су на руски језик. Превео их је, чини ми се, пок. О. Милер. Приџоветке, су му, колико ја знам превођене на Францески, чешки и талијански. На фФранцески преводио их је још 1875 Шарл Арен, проф. Франц. језика и књижевности у вел. школи у Београду, на талијансви превео је приповетку Рањеник Марко Јов. Цар из Херцег-Новога у млетачки лист ЈЕ Мортето; на чешки у лист Бјала превео је приповетку Чича Тима неки Венцел Пок.

Последње песме Ђурине штампане су у Стражи, а последње веће дело његово беше Станоје Главаш, трећа, и последња његова трагедија. Није доживео, да га поправи и за штампу приреди. Престављено је у Београду неколико недеља пред смрт његову. Он је био на престави. У хартијама његовим има започето а недовршено писмо једној глумици, која је у Станоју Гљавашиј престављала једну од главних улога, у коме се види да је хтео да захвали на доброј игри.

Од 1857 године живео је Ђура једнако у Србији, изузевши неко време живљења у Бечу и Новом Саду. И у тој земљи, у којој му је можда дедовина била, у којој је за толико време свога живовања стекао доста и пријатеља и хвалилаца и поштовалаца, којој је опевао и прославио све знатније сувремене догађаје и покрете народне, био је, по сили закона, тринајест година — странац. Тек 30 марта 1870 године постао је тако звани „прирођени сажитељ српски“, т. ј. постао је поданик српске државе. Ђура се слабо разумевао у законодавству. Он је знао, да је Србин и да је дошао међу Србе; а за друго није марио. Али од 1866 године почну му говорити приЈатељи, да му, по уверавању „надлежних“, много смета, унапређењу у служби државној то, што није српски поданик. Тада Ђура увиди, да и то јест нешто и затражи поданство најпростијим путем. Ади нису биле испуњенг