Годишњица Николе Чупића

235

на оно, што му се чинило да не ваља. Патње у животу и сиротиња научише га, да устеже своје срце и свој језик; али једна чаша више ослобођавала би их обоје. Тада је чинио грехе, које би и без тога чинио да није био паћеник и сиромах — реч му је тада кидисавала, на' све, што му је срце говорило да не ваља. Да није био сиромах, нападао бина људске грехе, а не на сићу“. шне грешнике, и у том боју не би уступао, као што је често морао уступати. Кад би наишао после једне чаше више на таког грешника, одмах би се осула његова љута сатира ; и тада код њега није било другог изласка, него — поразити или бити поражен. Ако би се нападнути жестоко одупро, ма и на штету његову, он би прекидао бој поштујући противника који се тако брани и држећи да је његов напад био иди мало неуместан или претеран. Победивши био би охол, али би често и прекидао бој у најлепши час. Једном је седео до неко доба ноћиин веселио се с два друга. Један је од њих био оФицир. У разговору почне задиркивати онога другога. Дође до крупних речи; и онај устане и оде из друштва. Остане сам Ђура с официром и мало после пођу обојица кући. Ево како о томе он сам прича у „изјашњењу,“ које је после дас због овог догађаја: „У путу се препирасмо. Он ми свом својом речитошћу доказиваше, да сам луд ·.: и на послетку да је његов земљак (онај други друг) имао право, што је рекао, да смоми. . . бастарди. Кад сам га на то опсовао, он ме најпре позове својој кући на дуел; и кад ја не хтедох, почне ме вући за рукав; а кад ја ни онда не хтедох, називаше ме бабом, лолом и цео мој са јунаштва поносни народ грђаше. Ја сам био без оружја — ни прутића не имађах при себи; али не могох отрпети поругу. — Удри! рекох ја — Он направи сву параду, што је при дуелу нужна, и голом сабљом јурне на мене без оружја ... Трипут ме је ударио и