Годишњица Николе Чупића

236

на десној руци ми је просекао капут и месо скоро до костију. Ја без сваке параде, која је при дуелу неопходно нужна, голим рукама дочекам г.Ј. Ш.... оборим га у неку брљу, отмем му сабљу, али му не хтедох никака, зла чинити, викнем патролу и сасвим великодушно, као што Србину а не бастарду приличи, на очи глед патроле, предам му у руке сабљу. Шта више, знајући да ће ујутру на параду морати, позовем га мојој кући да се умије и очисти — али он не хте понуду моју примити.“

Хумор његов, који му у приповеци блиста понегде класичном лепотом, претварао му се у дружевном животу врло често у задиркивање, особито при чаши вина. Тада, је било право јунаштво приступити његову друштву. То није било обично задиркивање, коме се на обичан начин може доскочити, већ бујно, неуморно, а пуно духа. Задиркујући друге није ни себе штедио; за то му је још теже било доскочити. И за то су тада обилазили далеко око њега и они, који су га иначе волели, ако су се само бојали да им се кава мана не додирне. За, то су у последње време у таким приликама другови његови били младе небојше, махом ђаци, који су га волели и кад их је дирао и које је он волео!.

Веома му је тешко било показивати се друкчији него што је. Волео је, да му се виде и мане, него да ради по савету и упуствима. Чини ми се, да је то била у суштини жудња за,потпуном самосталношћу ; а с поља је наликовала на поноситос, сујету, или на јогунство и самовољу. Волео је да му се виде п мане, само да му се не казују јер их је он сам осећао Ко бита овде дарнуо, дарнуо би га у живац. Како није био срећан да се у свом раду тако образује, да буде потпуно самосталан, болело га је кад би му се рад ма најмање покудио или поправљао. Примедбу, ако се тицала каке ситнице, није хтео готово никад примити. Један пут је рекао мени, кад сам му предлагао