Годишњица Николе Чупића

231

да неке стихове поправи: „Е знаш, тако би можда лепше било, ади То онда не би било моје — — нека остане овако како сам ја казао“ Али ако се примедба тицала целог каког рада његовог, и ако је он у себи признао да је она ма у чем умесна, сонда је тај свој рад — одмах кварио и цепао, ма било у њему иначе Бог зна колико лепоте. Јов. ђорђевић ми је причао, да је код њега 1862. г. у Н. Саду видео једну слику историску у пола израђену. Неко ће рећи, да би група лица могла бити боља — така и така. Ђура саслуша, поћути мало, па онда премаже сву слику. Била је — вели Ј. Ђорђевић — у тој групи једна особито лепа глава, па га замолим да бар њу не дира; а он ми јетко смешећи се одговори: начинићу ја тавих истих глава колико хоћеш. А Нов. Радонић вели:, — ако је когод најмању каку погрешку или недостатак на његовом послу приметио, тога је тако јако коснуло, да је с места делу ствар ножем исекао; те тако, који су му нарав познавали, чували су се ђаволски од немилих примедаба, знајући да ће тим уништити један душевни производ, који при свим својим манама увек има своје историско-уметничке вредности“. Због ових мана Ђуру су, док је био жив, многи корили и мислили, да су му оне у животу насмеле. И сад их још има, који тако мисле. Истина је свакојако, да су му ове мане намножиле и увећале патње у животу ; али само због њих, одиста, он не би био патник. Колико има људи, који су много срећније пролазили и који много сређније пролазе у свету поред много више и већих мана!... А и ово је истина: човеку се помињу, броје и рачунају мане само онда, ако у борби животној буде побеђен; остане ли победник, онда му се мане или никако не помињу, или му се још додају слави, да је умноже. Још је јакован спомен Ђурин, још живе МНОГИ,