Годишњица Николе Чупића

238

који су га за живота унижавали, који су му завидели, које је он ошинуо који пут бичем сатире своје, који га памте у часовима слабости његових или својих, који су га гледали сиромашна и јадно одевена .. ; али ће, можда, доћи време, кад ће се и о манама његовим причати онако исто пријатно, као и о пустоћама Бајроновим, о мизантропизму Русо-овом. особењаштву Кантову ит. д. А можда би оне ман: Ђурине много блаже биле, да су му биле срећније прилике у животу. Можда се све нису ни развиле из природе његове, већ му их живот на њу накаламио. Занимљиво је ово, што ми је причао песнић наш Јов. Јовановић о свом познанству с Ђуром у Бечу око 1852. Једног дава — прича он — рече ми друштво: добили смо још једног друга. — Где јег — Ено га! То је било у једној гостионици, где смо се обично састајали. Погледам: младић миран, смеран к'о девојка, ћутљив, збуњен. Не допаде ми сени упитам: ко је тор То је наш „пиктор“ — рекоше ми. Тако су звали Ђуру. Али сам га — веди — после заволео. Седели смо у једном стану и живели као браћа. С нама је свакад бно и за све је био неисказан друг — само није могао с нама да пије. Кад би га силом терали да више пије, молио би нас, молио, да га не терамо; а кад му то не би помогло, пио би, али кроз плач..... Био је прво дете у имућна оца, маза дедова и мајчина, љубичме природе. До десете године жи:от му је био игра и мажење. После се одвојио од свега тога и дошао у туђ свет, да се учи. И најсавршеније школе имају — само један начан, један пут учења, којим улевају знање у стотине најразличнијих глава. да које тај начин најбоље пристане, зову се најбољи ђаци. Али најбољи ђаци нису у животу увек и најумнии људи, а, обично. нису најбољп људи. Ако још поделимо таленте људске на уметничке и знан_ствене — а ту нам деобу живот сваки час показује —