Годишњица Николе Чупића

239)

онда можемо поуздано рећи, да ће ретко кад ове обичне школе, намењене поглавито знанственом образовању, годити уметничким талентима. Па старинске школе, по 140 ђака у једтлом разреду и педантни учитељи. Ко се год сећа „учења на памет“, неће му бити мила успомена. Па онда оно јогунасто, које доноси на свет свака, крепка природа и која се показује после неуспеха. ... Ђура је био рђав ђак — веће би чудо било, да је добар био. Али унижавање у школи. љутња очева и његово оштро поступање с њим одмах иза година милоште и мажења, оставише траг у души његовој. Можда јоњ онда изникоше у души његовој клице пакости, јеткости, јогунства и суморности. После су се неко време престале развијати, кад му се таленту пут отвори. Иза унижења дошло је хваљење, а то је изазвало нову влицу у душп његовој — сујету. Дошавши у Беч 1851 г., дљ сликарске науке продужи, он је — као што признају сами другари његови'— већ тако лепо цртао, да је своје другаре надмашао и у неким захтевима сликарске вештине већ готов био Другари су га хвалили и дивили му се, звали су га већ „пиктор“ — и њему је то годило. УЗ то је тада први пут био потпуно слободан, без надзора и сам свој. Ради свега тога чинило му се, да је већ развијен човек и да му више не треба учити. За то му сликарска академија у Бечу није била по вољи, јер је тамо — ипак требало учити, и то по нешто из темеља. Дружина му је развијала сујету и уверавада га, да њему и не треба више да учи, већ само да се усавршава и да то можз постићи самим гледањем слика;а с друге стране одмамљивао га је од учења шарени Беч, весела дружина и младост његова жудна весеља и уживања. Тако су пропале праве године учења. С потоњим годинама дође памет и кајање, али бенте касно. Даровити сликар осећао је, да је остао богаљ. Поезија га је те-