Годишњица Николе Чупића

156

излити срце и јаде своје. За то нам нису ни мало непријатни ОВИ стихови: |

· Са далеког пута уморан сам сео, Не би ал санка наш'о сетан, невесео, ПЏовило се цвеће, полегла је трава, Али мене санак давно избегава ! Сила се је мисли врзло по памети; Много ли сам страд о, кад се срце сети: Никад добро јутро, никад добро вече Мени ноћца лако никад не протече!. У мислима тако уздахн'о сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори ! По големом свету млађан се потуцам Што громовник нисам, да на сулбу пуцам!. Све што ми је бидо недраго и драго Остављат сам мор'о равно подједнако; Па где сад почивам. .. о да дивна места ! Лепша никад није с уресом невеста ! — ја и ово место оставити морам ! Али једно срце, друго судба жели, Ја по судби морам што она приделди, Видиш оно стење, што се небу пење То је воља судбе. .. горко придлељење ! ..

Патриотске и јуначке песме Јакшићеве пуне су витешког жара. Полет бујан, колорит жив, пун ефекта — као год и на сликама његовим — реч силна, громовита; само би се још, можда, могло нешто замерити плахости, која кашто квари ефекат. Али су ипак ове песме слабије од горњих. Читајући их, поред све лепоте,