Годишњица Николе Чупића

171

је и грађа била незахвална — локалне лепоте — и да је ни у“овој врсти поезије таленат Јакшићев морао ударити странпутицом зза, то., што је морао издирати за непотпуну спрему његову Али мало више психолошког и општег образовања, мало више студије, марљивости и истрајности — и Јакшић би се на овом пољу сусрео, као год у сликарству сРембрантом, с натуралистом приповедачем Е. Золом, коме се овде много приближује.

Моја љубав је кратка сатира на цензуру у облику Писма покојној госпођи цензури.“ Слабија је од обадве прве.

У рукописима Јакшићевим нађено је још неколико почетака од сатиричних приповедака, чланчића и бележака, али тако кратких, да се о њима не може никакав суд изрећи.

У приповеткама о животу угарских Срба песнив је сплео у поетске догађаје своје детињске и младачке успомене. У њима се сећа лепих, питомих равница свога завичаја и красне браће своје, што на њима живе ; сећа, се њихових китњастих села, спретних и чистих станова, њихове љубазности и гостољубља, њихова разговора и јунаштва ; сећа се јунака, бујних младића, красних девојака и честитих жена, крерпких и разборитих мужева и стараца, добрих свештеника; сећа се своје младости и живовања у свом завичају. . . . али се уза све то сећа, како се родна поља те лепе земље крвавим знојем натапљу, Како поред све родности њене вредни синови њени често од глади скапавају, Како се невиност гази, како трудбеници народни страдају — како у том рају на земљи не суди праведан суд. Јер кака је корист од слободе на хартији, кад брат брату не суди» — „Нека пропадне така слобода — узвикује песник обрван племенитим бодом — заједно са својим законима, по којима