Годишњица Николе Чупића

172

силни до смрти газе слабијега!«“.... Силна љубав према браћи својој, силна мржња, према, угнетачима њиховим — то је дах ових приповедака У свима се износи само живот простога народа, живот сељака и варошке сиротиње, јер то су патници, а песник љуби само патнике. У овим приповеткама нема ведрих и веседих, сватовских, свечарских и т. д. призора. Ове је сетно, суморно, мрко, и угушили би се да још није грмљавине срџбе и гнева. Међу немилим успоменама песниковим најјача је — 1848 година. Где му се она у дфђшу уре-' зала, била је дубока рана, која га је тиштала кад год се сетио завичаја свога — с којом је и у гроб легао.

Приповетке ове највише наликују на лирске песме песникове. И као што му се у лирској поезији најјаче показала песничка снага његова, тако су му и ово најбоље приповетке. Писало их је само срце, крвљу својом,“ а пред таким продуктима застаје с поштом суд кратичарев. У њима је песник спевао оно, што је најбоље познавао и највише љубио; а то му је толико накнадило спрему, која му је недостајала, за праповетку, да се тај недостатак код њих и не осећа. Само плима мржње и гнева као да по каткад прелази међе природности; али је за то осека туге и бола вазда природна Можда. ће домородац опазити по негде и мане у драперијама догађаја, погрешке и нетачности у описивању места, локалних особина и обичаја, и т. д;али због таких мана, уметнички производ не губи никад вредности.

Све су ове приповетке подједнако лепе као што су све подједнако тужне. За њих се одиста може рећи Бернеовим речима, да су писане крвљу срца и соком живада, и да песник није имао увек куражи, да себи ране зада, ни снаге, да бол за дуго издржи ; јер су осим две Попа Тихомир и Милан све — недовршене остале. Али од свију најтужније јеСрпско чобанче. Ни ова, прича није