Годишњица Николе Чупића

20

из своје главе на артију ставља. То је, више или мање, судбина сваког превода. Страховање прево „диочево, да угађањем већој разумљивости и лепоти свога језика не учини квара самој оригиналвости пишчевој, задржало је преводиоца на многим местима у међама замишљених појмова У самога Калајија.

Сваки писац има својих особина како у мислима тако и у изразима, шта више, оне су често и до самих ситница у реченицама задржале известан тип. На све ово не'сме проводилац са свим да заборави, ако му је и до тога стало, да нам колико толико верну слику писчевог духа и језика сачува.

Колико је у томе успео г. Витковић овим преводом, то ће оценити зналци мађарског језика. Мени је био задатак да преводиоцу по могућству олакшам труд око лепшег и правилнијег изражавања, у чему често и најпажљивији писац рамље, што му баш у тренутку самог писања — што оно веле — нису при руци удеснији и лепши облици језика. Бојећи се, да му мисао не пропадне, жури се, да је што пре, па ма у какво тбло обуче. Тако се нижу мисли једна за другом са врло мадим обзиром на облике, који ће се касније токорсе према стилистици дотерати. Али каснијим дотеривањем много се којешта превиди, те тако остане слог често рапав и незаокругљен. — У тој цељи поправљени су на многим местима изрази не само