Годишњица Николе Чупића

213

Од Стења до Доњега Ђердапа, на сваком кораку, путник виђа остатке великих људских дела, великих замишљаја !

__— Еноонде, кажу, скочио је у Дунав! рече један путник другој двојици, и пружаше прст на обалу.

— Та гурнули га! Како да скочи сам 2 прихвати зловољно други путник. |

Приђем ближе, и дознам из њихова разговора, ово:

У селу Бољетину био неки несрећник, који се није могао одучити од крађе. Сељацима је додијао крађом, а кмету бегањем из затвора, и тумарањем по гори. Све се село озлоједи на њега. Једном га кмет ухвати, веже, и преда пешесторици да га терају у Доњи Милановац. Сутра дан врате се ови пратиоци у село, и кажу да се онај лопов отео од њих, н скочио у Дунав, те се удавио !.....

— Хвала Богу! рече кмет.

— Избавио и себе и нас од муке! рече један сељак. ·

Прође неко време. Настане рат. На војсци се нешто споречкају двојица од оних пратилаца. Стану један другога узајмице кривити. Из тога изиђе да су они гурнули везана лопова у Дунав! Власт узме трагати ту ствар, и докаже се да је кмет заповедио, да лопова гурну у воду, и да су они ту заповест извршили!

Сад је на суду да пресуди: муку села од рђава човека, И: погибију грађанина од кметске силе !....

— И то бих умео пресудити, рече један омален, црномањаст човек: — али ономе што улива расб у вино не знам какву бих каштигу одсудио!.....