Годишњица Николе Чупића

214

— А ко то улива расб у вино, ако невољу знаш2 упитаће други један путник.

— Кажу да није све за казивање; и у гори, веле паметни људи, сзлу не говори; али мој један познаник опет говораше :

„И за олтар треба метла; јер ако се не чисти, не може ни поп у њега ући!

Ако ми о злу не говоримо, ако га не требимо, оно ће нас до века притискивати ! ј

— Лепо је то све; али ко улива расо у вино 2 молим ја тебе !

— Незнан Незнановић (не знало га добро, кад је такав) из села Н., погоди се да, на својим волујским колима, превезе шестачку вина из рогљевеких пивница на Радујевац. На путу између та два места његова, је кућа. Он, гонећи вино, устави се код куће да преноћи. Ту у срце његово уђе зла мисао: да оточи из шестачке аков туђега вина. Али шта да улије у буре место вина 7 Аков водер Не може! Његов ђерам у авдији шкрипи. Суседне су куће близу. Досетиће се комшије. Не сме! Боји се људи; боји се еуда !..

Но жудња за туђом муком опет говори:

— Оточи, болан, аков дивнога вина! Такога ниси пио у веку!

Да задовољи свога унутрашњег сотону; да окуси туђе муке; да удави себе у краденој сласти, возар се довије: оточи из шестачке аков красног туђег вина, сиђе у свој подрум, оточи из каце аков свога расола, и њиме допуни шестачкну !..... | |

— Несрећнне! повикаше многи.

— То нико не виде! Нико не осети !....

— Е, али се зарекла земља рају, да се сваке тајне знају ! Све се то пропта још на дунавској обали.